Izvor: Vostok.rs, 25.Maj.2020, 21:42
Hrabri oficir u „prestonici zemlje smrti”
Valjevo - U vremenu pandemije virusa korona, koja je i te kako pogodila i grad na Kolubari se nameće sećanje na još jednu tešku epidemiju stariju od jednog veka. Pred kraj 1914. godine, neposredno po završetku Kolubarske bitke, Srbiju je zahvatila pošast trbušnog tifusa, praćenog pegavim tifusom i rekurensom. Obolelo je više od pola miliona ljudi, a broj umrlih vojnika, civila i zarobljenika procenjen je na preko 170.000. Svojevrsni centar epidemije bilo je Valjevo koje je imalo nešto više od 8.000 stanovnika, a u njemu je u nekoliko meseci 1914. i 1915. umrlo 3.500 vojnika, oko 2.000 zarobljenika i 4.000 civila, što građana ove varoši i okolnih sela, što izbeglica..., piše Politika.
„Ako je Srbija te izbegličke 1915. godine bila zemlja smrti , a bila je više od toga, onda je Valjevu bilo suđeno da bude njena prestonica”, pisao je o tom vremenu američki novinar Džon Rid.
Istorija medicine poklanjala je veliku pažnju tom vremenu. Jedan od priloga tim otkrićima svakako jeste knjiga „Dr Milan Pecić ‒ Autobiografija najstarijeg pukovnika srpskog saniteta”, u izdanju Srpskog lekarskog društva, koju su priredili istoričari dr Vladimir Krivošejev iz Valjeva i Ninoslav Stanojlović iz Jagodine.
Dr Milan Pecić (1865‒1959) bio je nadupravnik svih vojnih bolnica u Valjevu 1915. godine. Bio je prvi obučeni sanitetski oficir u Srbiji, dodatno se usavršavao na Vojnomedicinskoj akademiji u Berlinu. Nakon što se usavršavao u Beču, bio je prvi valjevski i drugi srpski vojni stomatolog, a upamćen je i kao konstruktor sanitetske opreme ‒ nosila i poljske mobilne apoteke, kao i autor brojnih članaka i knjiga na temu vojnog saniteta...
Dr Pecić od 1904. do 1910. godine bio je upravnik valjevske Stalne vojne bolnice Drinske divizijske oblasti, te je doprineo da se ona renovira i uredi.
Pecić je u grad na Kolubari stigao u februaru 1915. i postao nadupravnik svih osam postojećih valjevskih vojnih bolnica, bolnica u „prestonici zemlje smrti”...
‒ Preuzeo je vodeću ulogu u borbi protiv smrtonosne pošasti, kao i koordinaciju rada srpskog saniteta ‒ ističe dr Krivošejev.
Dr Pecić u autobiografiji navodi da je za pregled bolesnih vojnika uzeta kuća Manojla Panjevića, a prilikom njenog čišćenja primetio je zaključana vrata sobe. Kroz mali otvor uočio je da u sobi ima nešto belo naslagano... „Vrata su otvorena i u sobi je nađeno puno novih čaršava. Oni su odmah podeljeni bolnicama”, piše dr Pecić. Niko se nije setio da popuni redove bolničara, jer su i oni u ratu umirali, pa je rad u bolnicama bio skoro nemoguć...
„Ja sam pisao Vrhovnoj komandi da se što pre poveća broj bolničara i, ako ovih nema, da se u Valjevo uputi veći broj zarobljenika ‒ najmanje 300. I na kraju je dobio upravo zarobljenike za bolničare, pa je tek tada postalo moguće početi uređenje bolnica i vršiti službu kod bolesnika. Svakoga dana umiralo je od tifusa 40, 60, 80, 100, jednog dana čak 150 ljudi. Bilo je to strašno umiranje, ali prenos umrlih još strašniji, jer su tovareni u prosta seljačka, otvorena kola i to po 8-10, pa su ta kola sa umrlima prolazila usred bela dana i to glavnom ulicom... Ja sam odmah naredio da se izrade zatvorena kola, tako da se ništa nije moglo videti šta ima u kolima. Svet je bio užasno preplašen gledajući ovaj užasan prenos umrlih, a odmah je danuo dušom i oslobodio se i javno se govorilo, od kako dođe dr Pecić prestade i umiranje. Nije prestalo umiranje, ali je užasan prenos umrlih prestao”, piše dr Milan Pecić. Podseća i da je grad bio pretrpan đubretom, pa je oko 200 osuđenika upućeno da ga najpre pokupi, a onda su čišćene ulice. „Za polivanje ulica udešena su bila naročita kola sa jednim velikim buretom, za bure je vezana gumena cev sa rešetkom i tako su ulice polivane i čišćene svakog dana”, piše dr Pecić.
Ovaj vredni oficir je tokom tridesetogodišnje radne karijere, od 1893. do 1923. godine, obavljao sedam različitih dužnosti u 11 mesta, uključujući Prokuplje, Valjevo, Tulon, Krf... Penzionisan je 1923, a penzionerske dane proveo je u Beogradu. Umro je 1959. u 94. godini i ostao poznat kao najstariji pukovnik srpskog saniteta.
„Srpsko bure”
Vaš kao uzročnika i prenosioca pegavog tifusa identifikovali su francuski naučnici nekoliko godina pred Prvi svetski rat. Krajem januara 1915. načelnik srpskog saniteta dr Lazar Genčić obavestio je vojvodu Putnika da se „rekurens i pegavi tifus prenose preko vašiju kojih sada ima u našoj vojsci u najvećem stepenu, treba, dakle, uništavati vaške”.
Odmah je uz ograničeno kretanje i dezinfekciju i dezinsekciju železničkih kompozicija i prostorija u objektima, propisan i sprovođen niz mera za poboljšanje higijenskih uslova vojske i stanovništva. Jedna od ključnih bila je masovna primena „srpskog bureta”, improvizovanog Kohovog lonca, sredstva za dezinfekciju vodenom parom. Dok se ljudstvo kupalo u improvizovanim kupatilima, njihovo rublje, odeća i posteljina, umesto da budu otkuvani i dugo sušeni dok vojnici nemaju šta da obuku, tretirana je vrelom vodenom parom, što je omogućavalo da vrlo brzo bude u upotrebi. Tako je zaustavljena epidemija.
Slobodan Ćirić, Politika
.jpg)
