Izvor: S media, 31.Dec.2010, 11:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šarići i ostala bratija
Godinu za nama obeležilo je pokretanje istrage protiv kriminalne grupe Darka Šarića, hapšenje Kalinića i Simovića, ali i slučaj protiv Ejupa Ganića i traganje za Ratkom Mladićem. Ponovo se pričalo o podizanju optužnice protiv Svetlane Cece Ražnatović. Međunarodni sud pravde odlučio da Deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije povredila međunarodno pravo.
Kraj 2010. godine ujedno je i prilika za sumiranje onog što ju je obeležilo na >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << polju kriminala i ratnog zločina. Ako se tome pridoda, najblaže rečeno, diskutabilna reforma pravosuđa, rezultati su uglavnom poražavajući.
S početka godine najviše se govorilo o kriminalnoj grupi Darka Šarića, zapleni više od dve tone kokaina koju je ta grupa švercovala iz zemalja Južne Amerike, hapšenju jednog broja njenih članova i njihovom šefu koji je i sada u bekstvu. Posle podizanja optužnice počelo je i suđenje pripadnicima tog klana čije prljave rabote obelodanju dva svedoka saradnika i ostali dokazi među kojima i šifarnici korišćeni u krijumčarenju droge. Za to vreme, Darko Šarić je odnekud slao pisma i tužbe protiv najviših državnih funkcionera optužujući ih da su mu svojim izjavama već presudili a zaplenjenu imovinu nezakonski rasprodali. Rasprodaja privremeno zaplenjene imovine stečene krivičnim delima pre pravosnažnog okončanja sudskog procesa jedna je od tekovina „upešne“ reforme pravosuđa.
Država je doživela dva poraza i na međunarodnom pravnom terenu, u slučajevima izručenja Ejupa Ganića i mišljenja Međunarodnog suda pravde o proglašenju nezavosnosti Kosova i Metohije. Ganića, koji je u Londonu uhapšen 1. marta ove godine, britanski sud nije izručio Srbiji iako su se ovde mnogi tome nerealno nadali pa se optuženik za ratni zločin u Dobrovoljačkoj ulici 1991. godine u Sarajevu vratio u svoj grad. Srbija je ostala kratkih rukava i u Hagu gde je Međunarodni sud pravde odlučio da Deklaracija o jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova nije povredila međunarodno pravo. I u tom slučaju optimizam pojedinih ovdašnjih političara bio je uzaludan.
Da bi se srpska scena malo primirila, Haški tribunal obnovio je proces protiv Ramuša Haradinaja za ratne zločine na Kosovu i Metohiji, Haradinaj je uhapšen i čeka novo suđenje. Na Kosovu je nekako u isto vreme uhapšen Ljirim Jakupi, otužen za ratne zločine nad Srbima i nealbancima o čijoj će sudbini odlučivati sud u Prištini. Bio je to samo pokušaj međunarodne zajednice da uspostavi nekakvu ravnotežu uzimanja i davanja i srspkoj i albanskoj strani.
Sredinom godine, posle više od sedam godina, uhapšena su dvojica osuđenih za učestvovanje u ubistvu premijera Zorana Đinđića, Sretko Kalinić i Miloš Simović. Prvog su ranjenog pronašli na obali zagrebačkog jezera Jarun, drugog dok je izranjao iz Studve kod Morovića pokušavajući da se domogne Srbije. Kalinić, koga je Simović upucao, lećen je u bolnici „Sestara milosrdnica“ u kojoj je, navodno, pričao koga je sve i na koje načine ubio dok je bio u bekstvu. Slikovite i morbidne izjave nisu se, međutim, odnosile ni na jedno ubistvo za koje je već osuđen. Zašto je – ako uopšte jeste – o tome pričao a da ga niko na to nije prisiljavao odgovor možda postoji u onom mračnom delu njegove psihološke lišnosti. Dok je Sretko navodno „priznavao“ i ono što jeste i ono što nije učinio, Miloš je tražio obnavljanje sudskog procesa pokušavajući da za sebe obezbedi bolji status. Možda mu i uspe, ali samo u nekom budućem procesu koji će možda biti pokrenut.
U vezi sa tom dvojicom svakako je i pitanje predaje Milorada Ulemeka Legije, koja ni do danas nije osvetljena sa svih strana. Istraga o njegovoj predaji je, prema tvrdnji tužioca Zorana Jakovljevića, zaustavljena po nalogu tadašnje vlasti. Naravno, i to smo saznali tek nedavno iako se na razrešenje tog događaja čeka od 2. maja 2004. godine.
Jesen je uglavnom donela nasilje, ulično i stadionsko. Za samo mesec dana u dva događaja rušeni su Beograd i Đenova, prvi kao poprište uličnog rata protivnika „Parade ponosa“ sa policijom, dok je Đenova stradala u vremenu odigravanja fudbalske utakmice Italija – Srbija, koja je posle nekoliko minuta prekinuta U oba grada korišćeni su slični metodi, sličan scenario, slični izvršioci, samo policije nisu bile iste.
Onda je, kao i u nekim prethodnim slučajevima, posle više godina na red došla pevačica Svetlana Ceca Ražnatović. Hapšena u „Sablji“ 2003. godine ponovo je postala aktuelna mimo estradne scene pred sam kraj godine kada je obelodanjeno da istraga o njoj nije završena, da je proširena na još neke osobe i da je optužnica za malverzacije prilikom prodaje fudbalera „Obilića“ u izradi. Bilo je i onih koji su tvrdili da je optužnica odavno napisana i sklonjena u fioku. U svakom slučaju, i događaj sa Cecom traje dugih više od sedam godina.
Na devetogodišnjicu oružane pobune Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine, majka i sestra ubijenog premijera Đinđića, Mila i Gordana Đinđić Filipović podnele se krivičnu prijavu za to krivično delo. U Specijalno tužilaštvo za organizovani kriminal stigao je akt na 39 strana sa 54 priloga dokaza koji devetoricu osumnjičenih tereti za organizovanje, pomaganje i podstrekavanje na oružanu pobunu. Na krivičnoj prijavi nalaze se, ismeđu ostalih, i imena Milorada Ulemeka Legije, Zvezdana Jovanovića, Duška Maričića Gumara, Vojislava Koštunice i Aca Tomića.
Kosovo je u decembru bilo ponovo aktuelno, ne zbog nelegalno proglašene nezavisnosti, već zbog optužbi da je kosovnski premijer u ostavci Hašim Tači trgovao ljudskim organima 1999. godine. Specijalni izvestilac Saveta Evrope Dik Marti, i ne samo on, danima su iznosili pojedinosti o Tačijevoj umešanosti u trgovinu organima otetih i ubijenih Srba i nelojalnih Albanaca u logorima u Albaniji. Optužbe su stigle samo jedan dan posle Tačijeve pobede na parlamentarnim izborima na Kosovu što je pobedničko slavlje pretvorilo u demantije i odbacivanje svake odgovornosti za počinjene zločine. Time će se i svetska i domaća javnost tek baviti i po završetku praznika koji dolaze.
Godina ne bi bila potpuna kad u njoj ne bi bilo mesta i za priču o Ratku Mladiću. On je neizbežnost već više od 10 godina, te smo i ove o njemu saznali ponešto novo: u jednom od mnogobrojnih pretresa njegove porodične kuće pronađeni su Mladićevi ratni dnevnici a onda je država odlučila da donosiocu vesti o mestu na kome se Mladić skriva udeli nagradu koja je sa prvobitnih milion evra narasla desetostruko. Mali je broj optimista koji veruju da će 10 miliona evra pomoći u pronalaženju Ratka Mladića.
Možda bi sve pobrojano izgledalo drugačije da je pravosuđe onakvo kakvo, nažalost, nije. Samohvale reformatora pravosuđa trajale su više od godinu dana, nisu uvažavane kritike ni opozicije, ni stručne a ni medijske javnosti sve dok predstavnici Evropske i Venecijanske komisije nisu rekli – e, sad je dosta. Tek tada su se bojažljivo počele da pomaljaju sporadična priznanja u pravosuđu i nije sve tako idealno kao što je u to neko hteo da nas ubedi. Dogodilo se to tik pred nadolazeću 2011. godinu kad su i neka deca shvatila da kostim i brada nisu dovoljni za verovanje u Deda Mraza.
Dejan St. Jeremić
