Izvor: Vesti-online.com, 09.Feb.2013, 13:01   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pucači u leševe

Kako malo treba da svaka zverka pokaže svoj trag, čak i na ovoj suvomrazici, bez snega. Dovoljno je da se namiriše krv i eto ajkula da se nasite tuđom mukom, ili političkim padom, koji se u Srba neretko završava bajbokom.

Milan Jovanović

Ko je koliko do juče mogao da zamisli nekog "poslenika javne reči" u Srbiji (čast izuzecima) koji se okomio na premijera? Pipkalo se po tekstovima kao po jajima, da se, ne dao bog, veličanstvo ne uvredi. Slikali su ga tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << da podvaljak ispadne manji, a obraščići tanji.

Hvalio se njegov pevački talenat i narodska prirodnost. Tapšalo ga je po plećima kada je Ceci čestitao slavu, jer, eto, ne zaboravlja prijateljstva, bez obzira što je prijateljica u međuvremenu nosila fensi bukagiju na nozi.

Čestitalo mu se na hrabroj borbi protiv kriminala, zbog koje glavu drži u torbi, ne samo on, nego i njegova porodica. Njegove reči nisu stavljane pod sumnju, bio je jači od Zevsa i lepši od Apolona.

Beše mu ga...

Sećate li se, gospodo novinari, izvesnog Miroslava Miškovića, najbogatijeg Srbina, nedodirljivog, nedostupnog, gospodara naših života i novčanika?

Ne sećate se? A, da, on više nije gospodin Miroslav Mišković, pardon, on je sada u novinama - Miško.

Onako posprdno familijarno, kao Zveki, Vlada Budala i ostali što su nekad bili strah i trepet, a danas takoreći krpe od ljudi. Kao kad se deca plaze kroz rešetke kaveza lavovima, ili vukovima.

Opšti je sunovrat u Srbiji, što bi onda moral bilo koje profesije bio izuzetak. Dovoljan je mig moćnih da krene halabuka i hajka, dosta je jedan signal novih gospodara da čitava jata lešinara krenu na još živu žrtvu.

Nije bilo prijatno gledati Dačića kako se pred kamerama i mikrofonima znoji, uvija i pravda zbog čega se sreo sa Mišom Bananom (i Banana je doskora, pretpostavljam, bio ugledni g. Rodoljub Radulović). Pitanja nije bilo, na premijerov zahtev, jer je znao da ga čeka kiša otrovnih strelica.

Nije sporno da je premijer uhvaćen sa prstima duboko u pekmezu, a da je smetnuo s uma da ništa nije večno, pa ni ucena stabilnošću vlade. Izmakli su mu tlo pod nogama, postao je višak, trinaesto prase za koga više nema sise i kome se ne smeši lepa budućnost.

Sećam se jutra posle likvidacije Luke Pejovića, sumnjičenog da je ispalio metak u glavu novinaru Slavku Ćuruviji. Na visokom šiptarskom zidu kojim je opkoljena njegova kuća ostali su tragovi metaka iz škorpiona. I tragovi krvi. Prateći te tragove, u glavi mi se odmotavao film krvave potere za nezgodnim svedokom koji je odradio svoje, a mnogo je znao.

Luka je bežao niz ulicu, eskivirao metke, ali čoporu se ne može pobeći. Ubili su ga onako profi, kao kera, pa overili. Posle besomučne potere. Slično kao i sada, samo što ne pucaju pištolji, nego reči.

Progonjenom uvek valja pomoći, govorio je naš narod dok je u njemu bilo čojstva, pa je zbog toga često stradao. Prvo krijući komuniste tokom rata, a onda četnike posle rata. Letele su glave, ali su ostali obrazi.

Kad je nestalo obraza, da bi se spasle glave, odela su oblačena na postavu, bivši gazda više nije bio g. Mišković, već narečeni Miško, fali samo Miško Robija da to bude onako fino kompletirano, duhovito kao i sami autori novoskovanog nadimka.

G. premijer i ministar policije postao je Cica Maca, koju je u trenucima nepažnje ugledao. Sada je Bananin drug, falš pevač, polupismeni populista i budući vlasnik zatvorske uniforme.

Možda Cica Maca i Miško jednog dana operu, ili okaju svoje grehove, sve je za ljude. Nisam siguran da će to uspeti i medijskim maroderima, koji su se do juče gurali da im prvi uđu u dupe.

Pucači u leševe ne mogu da promaše metu, pa kako onda, neopterećen moralom i čojstvom, odoleti takvoj poslastici?

Nastavak na Vesti-online.com...