Izvor: S media, 06.Feb.2011, 16:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubav i muzika najbolji lek za srce
Kardiolog je ovu tvrdnju dokazao u lečenju 370 operisanih ljudi sa srčanim udarom, a priča i o Pitagori koji je u muzici prepoznao lek, pobedi Mocarta, Baha i Betovena na jednoj strani i Džeja, Cece i Ace Lukasa na drugoj
Kad je puno srce prazna je – glava: dr Predrag Mitrović
Po njegovom profesionalnom stavu – znanje je važnije od zvanja! >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << I zato on, uz sve medicinske specijalizacije i muzičke škole, završava i elektrotehniku! Dr Predrag Mitrović (44) prodire novim znanjima u medicinu, pa one kojima je operisano srce leči i – muzikom. Magistrirao je na temu veštačke inteligencije, odnosno na primeni kompjutera u kardiologiji. Napravio je program koji „razmišlja” i koji može da predvidi šta će biti s operisanim srcem. Posle toga je i doktorirao, potom napisao i dva romana, a sad priprema treći.
Od početka radnog veka je u Kliničkom centru Srbije. Ali, u muzici je duže nego u medicini. U muzičkoj školi „Mokranjac” je bio od osme godine. Svira violinu. Ima i svoj bend – rok grupu „Šablon”, koja je izdala tri ce-dea.
Kako ste ušli u medicinu?
Igrom slučaja. Moj otac Miroslav i moja sestra Nadežda su lekari. Dok sam bio mlađi nisam obraćao pažnju na to. Kad je došlo vreme za studiranje voleo sam matematiku, ali knjige o medicini su mi bile bliže. I to je bilo presudno.
Od kad primenjujete muziku u kardiologiji?
Počeo sam to da radim pre osam godina. U to vreme je bilo popularno da se mnogo od onoga što smo voleli ograniči zbog brige o zdravlju. Preporučivalo se da se crno vino pije samo po jednu čašu, da se jede čokolada za kuvanje. Bio je „zabranjen” džoging, a dozvoljavana aktivna šetnja. Samo slušanje muzike niko nije dirao. A znao sam, iz ličnog iskustva, da muziku na jedan način primam kad sam zdrav, a na drugi kad mi nije dobro. I onda sam odlučio da pokušam da muziku i zdrav život uputim u istom smeru.
Šta je tu najznačajnije?
Osnovne zakonitosti kompozicije su: vrsta muzike, brzina sviranja i tonalitet. Sledeće je bilo kako pronaći muziku koja u pacijentu, sa srčanim udarom, kome je operisano srce, proizvodi pozitivan efekat, odnosno smanjenjuje broj otkucaja srca i obara krvni pritisak. Time se dobija optimalan rad srca.
Koliko je takva terapija trajala?
Moji pacijenti su takvu muziku morali da slušaju najmanje dve godine dva puta dnevno po dvanaest minuta. To je minimalno vreme slušanja odgovarajuće muzike. Tada se u organizmu luče hormoni zadovoljstva koji izazivaju traženo dejstvo: usporen rad srca i pad krvnog pritiska.
Kako određujete vrstu muzike?
Najlogičnije je da svako kaže koju muziku voli. I tako sam, s timom lekara, počeoovaj rad. Ali, taj izbor muzike nije kod svih izazivao pozitivan efekat, jer neki pacijenti nisu kazali istinu. Stideli su se onoga što vole, pa je muzika koju su izabrali kod njih izazivala uzbuđenje, a ne smirenje. Potom sam našao sistem po kome, bez dogovora s pacijentom, biram muziku koja mu odgovara.
Šta ste učinili?
To je proces koji se svodi na sledeće: puštam pacijentima sve vrste muzike pojedinačno, minimum trideset sekundi. Tada kroz lupu posmatram njihove zenice, čije je širenje znak raspoloženja. Tako sam saznao koji žanr im se stvarno dopada.
Na koliko pacijenta ste to istraživali?
Naš istraživački tim je dobio 740 ljudi s infarktom miokarda koji su imali baj-pas operaciju na srcu. Podelili smo ih u dve jednake grupe. Polovina je slušala, kod kuće, po određenim uputstvima, muziku koja im se dopada, a druga nije slušala muziku.
A posle dve godine?
Rezultat je bio za mnoge neverovatan, a za mene očekivan. Kod onih koji su slušali muziku došlo je, uglavnom, do smanjenja smrtnosti, a nisu imali ni nova oboljenja: ponovni infarkt, anginu pektoris i visok pritisak, pa nije bilo potrebe za novim operacijama. A sve suprotno dogodilo se većini onih koji nisu slušali muziku!
Kakva je muzika pobedila?
Pacijenti su, u proseku, najbolje reagovali na klasičnu muziku. Ona je takvog harmonijskog sklopa koji, zaista, prija. Zato su je slušali i oni koji za tu vrstu muzike nisu ni čuli. To je muzika Mocarta, Baha, Betovena...A od narodnih pevača najtraženiji su bili Ceca, Džej, Aca Lukas... Rado su tražene i kompozicije u kojima nema pevanja, znači – instrumentalna muzika. Do ovoga je došlo zato što reči, uprkos muzici koja prija, mogu da izazovu suprotnu vrstu emocija.
Da li i sad tako radite?
Zasad ne. Ovo što sam učinio s grupom saradnika je bio naučni rad koji smo završili 2009. I o tome sam govorio na Evropskom kongresu kardiologa u Barseloni.
To ste ciljano uradili za kongres?
Ne. Dogodilo se da smo te godine završili prikupljanje i obradu podataka grupe od 740 pacijanata koji su učestvovali u tom eksperimentu. I sve smo završili uoči kongresa, pa sam odlučio da pokažemo svetu taj naš stručni rad.
Kako je rad ocenjen?
Bio je više nego veoma zapažen. Prvo, tema je bila specifična. To niko nikad nije radio na ovakav način, pogotovo ne u kardiologiji. Sve smo učinili na najvišem nivou. I jedini smo na tom kongresu, od 2.500 naučnih radova, dobili priznanje za ideju, rad i prezentaciju! Tada sam dao više intervjua stranoj štampi i naučnim časopisima. Istina je, naravno, da od antičkih vremena postoji više vrsta terapija muzikom, posebno u psihijatriji, ali to niko nije uradio metodološki na ovakav način. O tome sam pre nekoliko meseci govorio i na Svetskom kongresu kardiologa u Pekingu.
Ko je prvi lečio muzikom?
Prvi je to učinio grčki filozof Pitagora koji je živeo od 570. do 495. godine pre nove ere. On je najpoznatiji po teoremi da je – kvadrat nad hipotenuzom jednak zbiru kvadrata nad obe katete.
I šta sad planirate?
Ostajem ovde, u Kliničkom centru Srbije, kao kardiolog, a i docent sam na Medicinskom fakultetu u Beogradu, iako su uslovi za rad vrlo teški. Radim u koronarnoj jedinici, gde dolaze najteži bolesnici. Ipak, nastaviću naučni rad u kardiologiji.
Vi, izgleda, imate sportsko srce?
Ne baš, jer sportsko srce se, kod sportista, od ranih dana, izlaže velikom naporu. Ono se blago uveća i ima ojačan srčani mišić, pa optimizuje svoj rad. I pri većim naporima ima vrlo mali broj otkucaja. Sećam se da se srce košarkaša Peđe Stojakovića na testu, pri najvećem naporu, nije ubrzalo više od 66 otkucaja u minutu, a to neki od nas nemaju ni u miru!
A od kad ste i pisac?
Od 2006. Napisao sam roman „San urgentne noći”, o događajima u ambulanti Urgentnog centra, a 2009. „Ne sviđa mi se da ti bude prijatno” u kome opisujem jednu noć u intenzivnoj nezi. Završavam treću u kojoj objašnjavam šta se događa u sali za intervencije.
Čime jačate svoje srce?
Najviše maštanjem! Razmišljam o događajima koji, uglavnom, ne mogu da se ostvare i time ispunjavam i dušu i srce. Usrećuje me i što mnogima pomažem da produže život. A srcu prija svaka radost. Tu mi je i moja muzika, moj bend, koji mi je ventil za sve životne muke.
U kojoj su vezi mozak i srce?
U sudbonosnoj. Ne mogu jedno bez drugog. Ali, kad je u pitanju ljubav možemo ih porediti s peščanim satom: kad nam je puno srce prazna nam je glava i obrnuto.
Da li srce prepoznaje ljubav?
Uvek! Ljubav, posebno uzvraćena, dragocen je lek za srce. Zaljubljeni duže žive. Osoba koja nema ljubav ima veliki problem. Ali, srce ne leči samo ljubav, već i svako lepo raspoloženje koje nam, u svakom smislu, donosi i –muzika.
Slavko Trošelj
