Izvor: Blic, 07.Jun.2009, 02:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek mora da se sačuva od užasa
Čovek mora da nađe način da sam sebe sačuva od užasa u kom živimo, inače mu nema spasa" poludeće – kaže proslavljena glumica Svetlana Ceca Bojković u razgovoru za „Blic nedelje" i dodaje:
– Što se mene tiče, imam potrebu za dobrom literaturom, predstavama, putovanjima" Imam neku svoju unutarnju emigraciju. I to je spas.
Vi i prevelikim angažmanom bežite od teške svakodnevice. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic <<
Dani su mi prepuni raznih poslova i angažmana i „patim" od nedostatka vremena. Trenutno sam okupirana studentima. Klasa, treća godina glume koju vodimo Milica Kralj i ja, imala je zaista uspešan nastup na pozorju mladih u okviru Sterijinog pozorja. Igrali su „Antigonu", a Milica je režirala, bili su među najboljima. Sad idu ispiti, a ja, k’o poznata štreberka, uvek izgaram zajedno s njima. Sem toga igram i tekuće predstave. A van toga nastojim da se spasem od stvarnosti.
Je li stvarnost toliko teška?
Zar nije? Pogledajte, čitam u novinama, čovek sebi seče prst. Pa i ako je poludeo, nije džaba poludeo. Ljudi štrajkuju, umiru od gladi. Potpuni moralni raspad sistema. Odavno govorim, ništa nam ne preostaje" mora čovek sam da se izbori, da drži do svoje lične mentalne higijene, inače mu nema spasa .
Kažete da nastojite da se spasete od stvarnosti, a kako vidite zakonske inovacije kada je o kulturi reč?
Što se tiče Zakona o kulturi nisam ga detaljno iščitala, ali sam čula da omogućava privatizaciju u kulturi, konkretno privatizaciju pozorišta, koja dozvoljava promenu namene nakon pet godina. Zamolila sam sve pozorišne ljude da na vreme reaguju, jer kod nas se desi da zakon izađe pa se tek onda „vatamo za glavu”, a volela bih da sam pogrešno obaveštena. Bez obzira na privatizaciju, mora se zadržati namena inače će pozorišta nestati, a na njihovim atraktivnim lokacijama nići ko zna šta. Što se tiče poreza na autorske honorare, to je revidirano, samo ne znam kad će stupiti na snagu, a ja sam već drugi put dobila umanjen svoj paušal u Ateljeu zbog toga.
Za kulturu nikad nema para.
Da, a s druge strane vidim u medijima, na primer, koliko se na sve strane krade i šta se radi, a kulturi uzimaju. Pa, stvarno je sramota šta rade sa kulturom! Da l’ o našim životima odlučuju samo nekulturni ljudi? Ne razumem. A kada im treba predizborna kampanja onda nas vuku za rukav, non-stop zvrje telefoni, dođite, dođite" Ovo je sunovrat. Ako nešto u mučnom teškom vremenu može da pruži zrnce svetla, onda je to kultura, a stvarnost nam je jeziva"
Izdvajate li neke uloge kao posebne, vama lično najbliže?
Elizabeta od Engleske je bila značajna uloga u mom životu, Milunka Savić (u predstavi „Legija časti") takođe, kao i Žanka Stokić u TV drami „Smrt gospođe ministarke". Specifičnost tih uloga se, između ostalog, ogleda u tome da su bile autentične, istorijske ličnosti. Kada ih igrate na neki način, čovek ima, možda čak iracionalno, povećanu odgovornost i veći izazov. I nije pitanje da li sam ja slična njima, nego način na koji pričam njihovu suštinsku priču. A bliske su mi i po tome što su bile jake žene. Mada nisam sigurna da bih ijednoj ženi baš savetovala ili preporučila da bude jaka. No, to i ne zavisi ni od preporuke, pa čak ni od odluke, nego od gena, od usmerenja, od... čak ne od vas. Ali, prosto, neka moja priroda je tražila svoj put. I našla ga. Čovek sledi svoju vertikalu. Nije lako biti jak, to ima svoju cenu. Bivalo je momenata kada sam zažalila na momenat, ali samo na momenat.
Posle toliko godina rada, tolikih uloga, kako vam izgleda to, neposredno pred predstavu, vreme iza scene?
Bogu hvala, što se treme tiče – nemam je. Retko me to hvata. Taj život iza scene, između ostalog, sadrži dosetke i šale u garderobi, dok čekate da izađete na scenu, dok se pripremate za predstavu. Neke od njih se prepričavaju dugo, dugo, bivaju i „dopunjavane”, a jeste nešto što blagotvorno deluje i često inicira da čovek bolje odradi svoje scene, odnosno ulogu.
Vi pratite i rad kolega.
Gledala sam nedavno Šekspirovog „Kralja Lira” u izvođenju Nacionalnog teatra Grčke iz Soluna. Izvrsno urađeno. Igraju Šekspira onako kako se igra, a dizajn predstave potpuno moderan, u neopank stilu. Živa muzika. U čemu je suština predstave? Da je jedan sistem vrednosti, znači sa vladavinom Lira, potpuno srušen a da nije uspostavljen drugi, i nastaje jeziv haos. A kraj predstave (tolike godine znam i gledam „Kralja Lira”, nikada tako dobro urađen kraj nisam videla) replika: „Stari su živeli i patili, a mi niti ćemo živeti koliko oni, niti ćemo videti ono što su oni videli”. Presek današnjeg vremena, današnjeg vremena na planeti. A nije tajna da pozorište potkazuje život. Ukoliko ga privatizacijama i kojekakvim zakonima ne pretvore u ko zna šta.
