Izvor: Kolektiv.co.rs, 08.Avg.2015, 20:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svečano ispraćeni basenski penzioneri
″Bila je privilegija raditi sa vama″
RTB. – Tradicionalni svečani ispraćaj penzionera Rudarsko-topioničarskog basena Bor (RBB-a, RBM-a, TIR-a i Matičnog preduzeća) upriličen je 7. avgusta u Klubu RTB-a u Brestovačkoj Banji. Dragan Aleksić, predsednik Samostalnog sindikata Matičnog preduzeća, u ime svih basenskih sindikata, pozdravio je dosadašnje kamarate, poželeo im srećan odlazak u penziju, dobro zdravlja njima i njihovim porodicama, kao i da što duže troše penzionerski ček. – Bila je i privilegija i čast raditi sa vama. Nije mala stvar raditi 40 godina u Basenu. Samo bih vam poručio da na svakom mestu gde budete, svima u gradu, ali i van njega pričate sve najlepše o RTB-u, jer ste zaslužni za njegov i razvoj Bora i Majdanpeka – rekao je Aleksić.
Dragan Stojčić (RBB): Rudarski hleb je najteže zarađen hleb
Dragan Stojčić, rudarski tehničar, ceo radni vek (34 kalendarske godine) proveo je u Jami na raznim rudarskim poslovima, a u penziju je otišao kao poslovođa. Kaže da je morao da čeka da ispuni uslov za godine života (a imao je preko 40 godina radnog staža), da bi otišao u penziju. To mu je pošlo za rukom kada je napunio 55. i kada više nije bio fizički sposoban da obavlja neke poslove kao ranije.
– Doživiš razočarenje kada dođe vreme za penziju, a ne možeš da odeš. Inače, rudarski hleb je najteže zarađen hleb. Ne samo direktni rudarski nego i prateći poslovi obavljaju se u teškim uslovima. Borska jama je sigurnija jama i stalno se vodi računa o tome da bude što bezbednija. Retko se dešavaju nesreće, čak su i povrede svedene na minimum. Voleo sam to što sam radio i, kada bih ponovo birao posao, verovatno bih isto izabrao. Drugarstvo i kolegijalnost su uvek bili prisutni, da nije toga teško bi neko ostao ceo radni vek na ovom poslu. U poslednje vreme vraća se interesovanje za rudarska zanimanja. Međutim, prethodnih godina nije bilo zapošljavanja u rudarskoj struci, ne dolaze mladi radnici. Stariji su odlazili u penziju, ali nisu imali kome da prenesu svoja znanja i iskustvo. Nastao je jaz koji treba da se premosti, da se više primaju mladi.
Dragan namerava da penzionerske dane, kako i samo drugo ime penzije kaže, u mirovanju. – Nemam nameru da ponovo nešto radim bez obzira na to što smo mi rudari relativno mladi otišli u penziju zbog beneficija.
Vukašin Fusijanović (RBB): Majstori radionice borskog kopa su – vrhunski
Vukašin Fusijanović je tri decenije proveo u radionici Površinskog kopa Bor. Po završetku Škole učenika u privredi (zanimanje automehaničar), godinu dana je pekao zanat u privatnoj automehaničarskoj radionici, pa mu je prvi radni dan ostao upečatljiv po tome što je upravnik odmah primetao da ima prethodno iskustvo i rasporedio ga u tzv. motorno odeljenje. Radio je stalno u prvoj smeni, ali nikada nije znao kada će kući, jer se ostajalo sve dok se kamion ne popravi.
– Tu su se obavljale generalne opravke svih dizel-motora za ogromne dampere, euklide (dok je radio stari borski kop), kao i motora za putnička, terenska vozila. Po potrebi posla odlazili smo i u rudnik ″Veliki Krivelj″, ″Cerovo″, Krečanu Zagrađe, ″Belorečki peščar,″ Topionicu, Majdanpek. Ostali su mi u sećanju tadašnji vrhunski majstori i poslovođe. Postojala je tradicija i rudnik je za svoje potrebe školovao te kadrove. Motori su bili američke proizvodnje (u početku je bio ″General motors″), pa je svake druge godine grupa majstora odlazila mesec dana na usavršavanje u SAD. Ja nisam bio u Americi nego u Velikoj Britaniji (Kamnic, blizu Londona). To je ogromno iskustvo. Do prošle godine sam radio i u zemljama stare Jugoslavije, u rudnicima u Republici Srpskoj, Makedoniji, i odgovorno tvrdim da su, što se tiče znanja, naši majstori iz borske radionice– vrhunski! Sećam se i perioda 80-ih godina minulog veka, kada su bila takmičenja metalskih radnika. Jedne godine sam bio drugi u Srbiji. Ta tradicija je prekinuta, ali država treba da da podstrek, zamah da to ponovo krene. Dok sam išao u školu, dva puta nedeljno dolazili smo u pogone na praksu, mnogo je tako moglo da se nauči. Sada mladi završe školu, imaju diplomu, ali im treba najmanje dve-tri godine da bismo ga osposobili da bude dobar automehaničar.
Vukašinov deda i otac su radili u rudniku, te je on nastavio porodičnu tradiciju. Ali, njegova deca će je izgleda prekinuti – ćerka završava Učiteljski fakultet, a sin Višu medicinsku školu. Svoje penzionerske dane provodi u Metovnici, gde obrađuje zemlju, bavi se pčelarstvom i gde je, kako reče, našao svoj mir.
Dragoslav Makulović (RBM): Najveća vrlina je savesno obaviti svaki posao
Dragoslav Makulović, mehaničar, u Rudniku bakra Majdanpek stekao je 40 godina radnog staža. – Bio sam na najtežim mestima u rudniku. Počeo sam kao fizički, transportni radnik na ″B″ stanici (transport rude do Flotacije), posle svuda gde je trebalo, a u penziju sam otišao sa Transportnog sistema. Svaki posao sam nastojao da obavim savesno i pošteno – to je najveća vrlina svakog čoveka. Mladima poručujem da se trude, rade što bolje i kvalitetnije, da ne bi ugrozili i sebe i druge.
Dragoslav želi da penzionerske dane proživi opušteno, da se relaksira, šeta, proputuje i vidi malo sveta.
Zoran Bučanović (TIR): Žao mi je što ne radim u novoj topionici
Zoran Bučanović je u Topionicu došao 1978. godine kao KV radnik, a u penziju otišao kao VKV radnik. U odeljenju konvertora bio je manevrista, bušač i šaržirač konvertora, a najduže rukovalac krana od 55 tona.
– Najradije se sećam dolaska u Topionicu – čim sam video kran, poželeo sam da postanem kranovođa. Uspeo sam i u penziju sam otišao kao kranovođa. Bili su to lepi dani – mnogo posla i udarničkog rada, ali i velikog drugarstva. Jesu poslovi teški, ali nismo gledali da li ima dima, prašine. Bilo je borbe za veće rezltate, nadmetanje između smena – koja će više bakra da pretopi. Ipak, kada bi se vreme vratilo, opet bih bio topioničar i radio te iste poslove. Kada toliko dugo radiš neki posao onda ga i zavoliš, saživiš se njim. Iako sam u penziji, mozak mi je još uvek u Topionici, još uvek se osećam kao da treba da idem na posao. Nedostaju mi ljudi, druženje, verovatno mi treba vremena da sve to prihvatim.
Zoran je učestvovao u izgradnji nove topionice, ali ga je penzija omela da na svom radnom mestu dočeka njeno puštanje u rad. – Mnogo mi je žao zbog toga – raditi negde, čekati tolike godine i onda ne biti tu kada je trebalo. Sigurno ću otići da je obiđem. Apelujem da se više mladih zaposle, na njima će ona ostati.
Dobrivoje Todosijević (TIR): Svakog dana odlazim u fabriku kao da još uvek radim
Dobrivoje Todosijević, mašinski tehničar, ceo svoj radni vek od 45 godina proveo je u Fabrici sumporne kiseline. Počeo je 1967. i najpre je gradio sve tri fabrike – kontaktnu 1, 2 i 3, a posle je radio u održavanju. Pamti ne samo godine, već i datume koji se odnose na istoriju Sumporne koja mu je, kako reče, velika ljubav.
–Za mene su vezana dva kurioziteta – tu sam počeo i završio radni vek i prvi sam radnik FSK-a koji je otišao u penziju sa punim radnim stažom bez beneficija. U prethodnih 16 godina nisam koristio ni jedan dan godišnjeg odmora. Moje pravilo je bilo da uvek dođem na posao sat ili makar pola sata ranije i da po isteku šihte odem isto toliko kasnije. Ako voliš, a ja stvarno volim ovu fabriku, preporučio bih mladima – najvažnije je da volite ono što radite. Velika želja i neostvaren san su mi bili da budem član ekipe za novu fabriku sumporne kiseline. Nažalost, nisam bio, uključili su me tek juna prošle godine pred kraj završetka. To mi je zaista žao, jer sam živeo za to da budem deo tima koji će da gradi još jednu fabriku. Sećam se svog prvog radnog dana kao da je bio juče, a najteži dan mi je bio kada sam morao da odem u penziju. I dalje svakog dana odlazim u fabriku kao da radim, bez ikakve nadoknade. Čak su mi dali i propusnicu sa kojom mogu nesmetano da ulazim. Bilo bi mi drago kada bih svojim iskustvom i znanjem mogao da pomognem, to bi mi činilo veliko zadovoljstvo.
Pogledaj vesti o: Bor
