Izvor: Kolektiv.co.rs, 07.Mar.2015, 09:31 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Predstavljamo žene RTB-a Bor: radnice Fabrike sumporne kiseline
Dokazale da nisu slabiji pol
Nekada ih je bilo i preko 50 u „direktnoj“ proizvodnji (u svakoj smeni najmanje po tri), a sada je, od ukupno 82 zaposlena u FSK, „knjiga spala na 12 slova“, odnosno 12 žena. – M. Radosavljević: Naš glavni zadatak je održavanje instrumenata i da se kvar otkloni u što kraćem roku, kako bi proizvodnja tekla nesmetano. – G. Radenković: Kamo sreće da prime još mladih, da im prenesemo znanje koje imamo, ali pre svega, naše iskustvo dok ne odemo u penziju
FABRIKA SUMPORNE KISELINE. – Na prvi pogled deluje kontradiktorno činjenica da u Fabrici sumporne kiseline koja, sudeći po uslovima rada slovi za teži i agresivniji pogon, među zaposlenima ima mnogo pripadnica „lepšeg/slabijeg“ pola. Kada su 1982. godine izgrađene fabrika Kontaktna tri i Pržionica pirita, sa novoprimljenim radnicima došlo je i mnogo žena. U to vreme bilo ih je i preko 50 u „direktnoj“ proizvodnji (u svakoj smeni najmanje po tri). Otada je većina njih završila radni vek od 35 godina (sa tri meseca beneficiranog radnog staža) i otišla u penziju. Ostala je da radi samo jedna fabrika („kontaktna dva“), pa je, od ukupno 82 zaposlena u FSK, „knjiga spala na 12 slova“, odnosno 12 žena (tri tehnologa, tri u grupi za merno-regulacione uređaje, po jedna u službama mašinskog, elektroodržavanja, u tehničkoj evidenciji i tri u tzv. administraciji).
Dva od tri ženska tehnologa – Radicu Elek, rukovaoca sistema Kontaktne dva, i Draganu Nikolić, radnik na pranju gasa – sekcija jedan, zatekli smo u komandnoj sobi, dok je njihova koleginica Slađana Vukašinović prethodne noći upisala treću smenu. Radica (rođena 1962. godine u Metrišu), po zanimanju metalurški tehničar, 1984. zaposlila se najpre u Livnici bakra i bakarnih legura, a 2009. je prešla u FSK, gde je prevalila put od pogonskog tehničara, preko radnika na pranju gasa do rukovaoca fabrikom. Objašnjava nam da je njen zadatak da prati sve tehnološke parametre, jednom rečju da održava fabriku u ispravnom stanju, jer je „suština da se što više gasa, shodno kapacitetu fabrike, pretvori u kiselinu, kako bi ga bilo manje nad gradom i okolinom“. Dodaje da je tog jutra, kao uostalom i svaku smenu, počela primopredajom od kolege iz prethodne, obišla pogon, popisala šta je trebalo.
–Na kontrolnoj tabli pratim proces proizvodnje – na jednom monitoru stanje u Topionici, na drugom u Sumpornoj. Reč je o potpuno zaokruženom sistemu počev od sekcije jedan – pranja gasa, preko sekcije tri – sušenja, kontaktnog kotla, duvaljke, do apsorpcionog tornja gde se kiselina šalje na skladištenje. Bez obzira na to da li je zima ili leto, povremeno mora da se izađe napolje zbog parametara koje tamo popisujemo. Pogon je rizičan i ponekad se dogodi da probije kiselina, oklizneš se, padneš. Dešavale su se povrede, ali ne tako često i ne tako teške. Mora da se vodi računa i nose zaštitna sredstva. Posao je veoma odgovoran, osam sati nema opuštanja. Ni u jednom momentu ne mogu da odem, čak ni kada fabrika stoji. Ali, vremenom se navikneš – kaže Radica koja je, inače, majka dvoje odrasle dece – sina studenta Muzičke akademije u Kosovskoj Mitrovici i ćerke studenta Mašinskog fakulteta u Beogradu, pa joj ni rad po smenama ne pada teško.
Radičinim pohvalama na račun njihovih kolega, „koji su veoma uljudni, korektni i pažljivi“, pridržuje se i Dragana, rođena 1970. godine u Boru. Nakon završene Elektromašinske škole, prvo „uhlebljenje“ (1999.) našla je u FOD-u. Tu je radila kao sekretar rukovodioca pogona do 2010., kada je ostala bez posla. Posle četiri godine došla je u FSK, gde je najpre bila tehničar u pogonu. – Morala sam da učim, još uvek se trudim, ali mi mnogo pomažu starije kolege. Međutim, vremenom sam se privikla i, nadam se, uklopila. I njena deca (sin i ćerka, takođe, studenti), pri kraju su školovanja, tako da se ni ona ne žali na smenski rad.
Trojku iz grupe za merno-regulacione uređaje (Mirjanu Radosavljević, Gordanu Radenković i Jevrosinku Miladinović), sa alatom u rukama, „presreli“ smo na putu do kontaktnog kotla gde je trebalo da intervenišu, jer je prijavljen kvar instrumenta za merenje pare (prva etaža nije „pokazivala“ pritisak). Ove tri žene imaju mnogo toga zajedničkog – skoro da su vršnjakinje (Mirjana je rođena 1961., Gordana 1962., a Jevrosinka 1964.,) ali su im isti godina (1983.) i mesto zaposlenja (fabrika „kontaktna tri“). Kažu „da su mladost ostavile u Sumpornoj, sada dočekuju starost i, nadaju se, uskoro i penziju, jer imaju beneficiran radni staž (dva meseca za godinu)“. Rade, uglavnom, u prvoj smeni, ali dolaze uvek kada je potrebno.
– Naš glavni zadatak je održavanje instrumenata i da se kvar otkloni u što kraćem roku, kako bi proizvodnja tekla nesmetano. Posao nam je veoma opasan i zahtevan – radimo na velikoj visini (i do 25 metara), okruženi gasovima, isparenjima, dešavalo se da instalacije popucaju, a ljude isprska kiselina. Pojedini instrumenti su toliko nepristupačni, pa smo tražili da nam naprave skelu. Postoji strah od visine, kod jedne se javio odmah na početku, pa prešao u naviku i nestao, kod druge kasnije. Ali, posao mora da se završi – naglašava Mirjana.
Za sebe tvrde da su jedina grupa žena u nekom basenskom pogonu koje se bave ovim poslom. Sećaju se vremena kada su počele da rade i kada ih je bilo 13 izvršilaca, zajedno sa tehničarima. Tačno je da je bilo više posla, jer su radile tri fabrike. Ali, onda su, kako rekoše, bile malo zaštićenije. Odlazile su u pogon sa kolegama, ali nisu išle na neka kritična mesta. Kako se smanjivao broj radnika, pre tri godine, ostale su same i svi poslovi pali su na njihova „nejaka“ pleća. – Silom prilika same smo morale da radimo sve što je bilo neophodno. To je potrajalo oko godinu dana. Sada u grupi imamo podmladak – dvojicu mladića. Kamo sreće da prime još mladih, da im prenesemo znanje koje imamo, ali pre svega, naše iskustvo dok ne odemo u penziju – kazuje Gordana.
– Ima perioda kada nemamo posla i to je za fabriku bolje. Kada mi treba da intervenišemo pojedini delovi pogona mora da stanu, jer drugačije ne možemo da priđemo. Zato se tokom remonta potrudimo da to uradimo kako treba, zamenimo sve što ne valja, izbaždarimo, kako bismo kasnije primenjivali preventivu. I dalje održavamo staru fabriku, ali već mesec dana, zajedno sa ljudima iz kanadskog „SNC Lavalina“, obilazimo i novu fabriku sumporne kiseline. Dok su kalabrisali instrumente, cela grupa je išla sa njima, jer treba da se uključimo u njen rad. A, tada će biti i rada po smenama. Međutim, pod stare dane navići ćemo se i na to – uz osmeh poručuje Jevrosinka.
Pogledaj vesti o: Bor
.jpg)
