Izvor: MC Bor, 28.Feb.2012, 14:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
OTADŽBINA SE PIŠE VELIKIM SLOVOM
Bor, 28. februar
INTERVJU: DRAGAN LAKIĆEVIĆ, književnik
Izvor: Politika, Zoran Radisavljevič
Dragan Lakićević (1954), pesnik, pripovedač, romansijer, izuzetan poznavalac narodne književnosti, glavni urednik Srpske književne zadruge, dobitnik je nagrade za rodoljubivo pesništvo „Odzivi Filipu Višnjiću”, koju, 17. put, dodeljuje Zadužbinsko društvo „Prvi >> Pročitaj celu vest na sajtu MC Bor << srpski ustanak” iz Orašca. Zadužbinsko društvo objavilo je knjigu rodoljubive poezije Dragana Lakićevića „Porodične poeme”. Reč je o knjizi izabranih pesama iz zbirki: „Porodični album” (1997) i „Porodični azbučnik” (2002), kojima su pridodate uvodna i zaključna pesma. Nagrada će biti uručena danas, u Marićevića jaruzi, u ustaničkom Orašcu.
Nagradu ste dobili za rodoljubivu poeziju. Šta je danas rodoljubiva pesma?
Pesma se ne piše da bi bila rodoljubiva, ili ljubavna. U pesmi preovlada neka ljubav… Rodoljublje je osećanje šire od školskog određenja vrste lirskih pesama: ljubav prema otadžbini. I pojam otadžbine širi je i složeniji nego što se na prvi pogled uzima. Pesničkim pravopisom, Otadžbina se piše velikim slovom: vlastita imenica. Ona je rod – uži i širi: zavičaj, roditelji, zemlja. Jezik, istorija i tradicija, kulturna baština. Ima svoju moralnu dimenziju, državne i mitske granice. Rod srpskih pesnika odredio je još Aleksa Šantić: „I svuda gdje je srpska duša koja,/ tamo je meni otadžbina moja”. Rodoljubiva pesma sa rodom živi: slavi i plače – njegovim jezikom progovara iz njegove dubine. Gete veli da je otadžbina „gde mi duša rado boravi”. I srpska poezija je moja otadžbina.
Šta vam znači ime Filipa Višnjića? Kako ste se vi njemu „odazvali”?
Za Filipa Višnjića saznao sam pre polaska u školu. On je vrsta kućne, nacionalne ikone, kao Sveti Sava, knez Lazar, Njegoš, Vuk… On nije samo vidoviti pevač Karađorđeve bune. On je metafizički tumač slobode, vizionar narodne duše, usmeni filozof srpskog postojanja i univerzalne misli: „Iz klina će proniknuti trava... Srbija se umirit ne može…” Po istorijskim i mitskim dimenzijama borbe koju opeva, on stoji naporedo s Njegošem: „Borbi našoj kraja biti neće”. Nisu slučajno najveći likovni umetnici tražili lik slepog pevača. Homerov Demodok Odiseju peva o njegovim davnim podvizima, naš Filip Đorđu Petroviću peva o njegovim suvremenim podvizima… U Filipovoj pesmi o smrti Marka Kraljevića, junak ostavlja tri ćemera blaga: da ga sahrane, da se grade crkve i: „Treći ćemer kljastu i slijepu,/ nek slijepi po svijetu idu,/ nek pjevaju i pominju Marka”. Filip smatra da su njega junaci obdarili o obavezali da peva o njihovom podvigu.
Vašu knjigu otvara pesma „Grom Svetog Save”, a zatvara pesma „Sretenje, sviće sneg”. U prvoj je najava ustanka, završna počinje stihovima: „Kad nad Srbiju padne tama/ I ne diže se godinama”. Kada će u Srbiji da svane?
Tamu koja se pominje u ovoj pesmi pominjali su pesnici mnogih vremena: „Bješe nebo tama pritisnula…” Ona je isto višeznačna i može da bude više u ljudima nego nad srpskim zemljama. Tama je manja kad se podigne duh, ojača život, javi se radost nade. Sve to najbolje postiže sloboda, zvanična i nezvanična, koja se isto sluti: spolja i iznutra. Tamu sam video prevashodno uoči ustanka u Orašcu, ali se njene manifestacije pojavljuju i u naše doba. Čim blesne nešto plemenito, sviće. I kad sneg ukrasi zemlju, vidimo je drugim očima, kao da je na nebu.
Rodoljublje se iskazuje i kroz ljubav prema zavičaju, vuku, hrastu, poeziji, srpskom slovu, krstu, mesecu iznad Srbije?
Svaka reč srpskog jezika je rodoljubiva. Setimo li se kako ju je izgovarao otac, ili upotrebio Ivo Andrić, ili rimovao Milan Rakić, ona nas posebno uzbudi. Shvatimo da smo sastavljeni od te građe – pripadamo građevinama koje su tim rečima oblikovane. Okružuju nas svetinje – „simboli i signali”. Zato s jednakim strahom i ponosom ulazimo u Mileševu ili u Moraču i u arhitekturu „Seoba”, „Lelejske gore”, „Proklete avlije”. Iz te osetljivosti nastale su i moje poeme: vrsta ispovedne poetike u formi porodične hronike sa slikama iz stvarnih i reminiscentnih albuma. U licima porodičnih snimaka pokušavao sam da otkrijem ne samo neki njihov zaum, nego i neko svoje osećanje u njima, njihovo u sebi. U tom srodstvu prepoznajem ukupno srodstvo nacionalnih vrednosti. Zajednički imenitelj tog rodoljublja jeste pesma „Slovo ljubve” koju je, u formi obraćanja svom bratu, ispevao beogradski gospodar i vitez, sin svetoga kneza Lazara.
Patriotizam se iskazuje i kroz obrazovanje, sticanje znanja, vredan i predani rad, pripadanje srpskoj knijiževnost?
O patriotizmu isto treba suzdržano govoriti – ne što živimo u vremenu proklamovanog nepatriotizma, nego što su skromnost i pristojnost deo patriotizma. Patriotizam je vrsta religije… Patriotizam predosetimo u mnogim doživljajima i na svakom koraku. Svako dobro delo je patriotsko. Kad pomislimo kako je ogroman dar što smo rođeni ili odrasli ovde, a najbolji drug tamo… Što svaki dan prolazimo Obalom Nemanjića na Ribnici, ili čeznemo da vidimo Hilandar, Ostrog, Obilića poljanu, Vračar-polje, Čegar, ostrvo Vido, Zmijanje, Brankovinu… Sazvežđe Kosova i Metohije… Celu naša mentalnu geografiju obeležili su ljudi: groblja, kuće, njive, uspomene, reči.
U vašim poemama Kosovo ima važno mesto. Hoćemo li Kosovo i Metohiju sačuvati makar u (rodoljubivoj) poeziji?
O Kosovu i Metohiji odgovaramo sami sebi više nego drugima. To je najosetljivije pitanje našeg postojanja. Od kosovskog opredeljenja mi smo to što jesmo, a na delu je pritisak protiv tog opredeljenja u nama. Ako odustanemo od onog zaveta, dobićemo nagradu! „Kosovsko Evanđelje” – veli Sveti Justin Ćelijski – „jeste Svetosavsko Evanđelje produženo kroz vekove”. Kosovo nije samo u pesmama, mapama, ustavu, liturgiji, knjigama, katastru… Nije samo u duši, inatu, ponosu. Kosovo je drugo ime sudbine. Ima nas – ako imamo Kosovo. Ko ga nema, on je nešto drugo – liči na one pingvine što su otkrili da se može ploviti i na drugoj santi leda…
.jpg)
