Izvor: Politika, 19.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zaštićeni svedok
Došlo vreme da država štiti ubice i lopove. Videla od nekih na strani, pa bi, kao žaba koja je gledala konja, i ona htela da se potkiva. Takav njen stav prema kriminalcima nas je šokirao, da smo počeli da zaštićenog svedoka osećamo u žilama, čujemo ga kako struji našim telom.
Tu nenormalnost sam najpre primetio na sebi pre neki dan. Sreo sam kolegu Popovića koji mi je egzaltirano pričao šta mu se noć ranije desilo. Primetio je nekog čoveka, sumnjivog izgleda, kako pored kontejnera >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Bulevaru kralja Aleksandra vadi iz povećeg novčanika nekakva dokumenta i baca ih u smeće. Malo dalje naišao je na policajca kojeg je podrobno obavestio o sumnjivcu, sugerišući organu javnog reda i mira da je, najverovatnije, reč o džeparošu. Policajac je ne žureći, nogu pred nogu, stigao do kontejnera. Ma, to je neki Rumun, trkeljiše po starim stvarima, baš sam i sam zavirio u kontejner, tamo nema ništa, reče mu vlast. Moj kolega ne bude lenj, pa uhvati policajca za rukav i povede ga do drugog kontejnera i kaže mu da je tu neznanac bacao nešto što je ličilo na dokumenta. Na kraju, da ne dužimo, ispostavi se da nije reč ni o kakvom džeparošu, već o čoveku sa poternice za kojim traga nekoliko zemalja, pa se tu ubrzo našla i Interventna jedinica.
– Ne znam šta je to sa mnom. Nečim privlačim te bandite. Ne dešava mi se prvi put da sam u bliskom susretu sa najokorelijim kriminalcima. Pre nekoliko godina, u centru grada čuo sam snažnu detonaciju, a onda su pored mene protrčala dva momka kojima sam video lica, jer smo u poslednjem trenutku izbegli sudar – prsa u prsa. Kad sam saznao da su ubili čoveka, policiji sam dao njihov tačan opis – ispriča mi kolega Popović.
– Čoveče, tebi treba zaštita države. Ubiće te neko. Evo ti prilike da izabereš neko lepo mesto na moru i tamo odvedeš celu porodicu i nastaviš da živiš o trošku države, pa makar i sa izmenjenim identitetom. Ne daj samo da ti nešto po licu čarkaju, menjaju izgled, onda se možda više nećeš ni ženi dopadati – već istraumiran pričom koju sam čuo od njega, predložih mu da iskoristi najnovije mogućnosti koje država nudi svojim građanima.
– Ti si već pošandrcao. Ej, bre, ja sam samo jedan od onih revnosnih građana koji svojom građanskom svešću doprinose redu i miru u ovoj zemlji. Meni ne treba nikakva zaštita. Nisam ja ni ubica ni lopov. Ja sam pošten građanin – ljutnu se on na mene.
– Baš zato ti ovo i predlažem. Ti si svojim postupcima udario na nove temelje države, ugrozio si nered i nemir njenih građana i zato treba da odgovaraš tako što ćeš biti sklonjen tamo gde više nećeš nailaziti na sumnjiva lica koja kopaju po kontejnerima, na ubice koje beže... Čoveče, samo praviš troškove državi i donosiš odgovornima glavobolje. Ili će te pustiti niz vodu, pa ćeš jednog jutra završiti na trotoaru ispred svoje kuće izrešetan mecima – sad sam ja bio besan što me moj, inače razboriti kolega Popović ne razume, ne kapira u čemu je štos. Tako se i raziđosmo, svako na svoju stranu. On nije znao o čemu ja to govorim, ja sam ostao u brizi za njegov život.
Okupiran takvim mislima, uđoh u samoposlugu koju svakih mesec dana pljačkaju. Priđem kasi da platim namirnice, kad me kasirka isprepada. Na glavi je imala onu veliku kesu od recikliranog papira, sa prorezima za oči. Ličila je na pripadnika kju-klus-klana. Nisam znao o čemu je reč, sve dok me jedan penzioner, aktivista mesne zajednice, glavni informator u naselju, nije obavestio da je ona pod zaštitom policije i da su joj oni natakli tu kesetinu na glavu.
– Znaš, nedavno su joj našli poveći manjak u kasi. Da ne bi išla u zatvor morala je da prihvati da kao zaštićeni svedok nosi tu masku i da, tako skrivena, prepoznaje kleptomane i obične kradljivce namirnica u samoposluzi. Takvima bi neprimetno, kao da baci čičak na odeću, okačila specijalnu etiketu kojom bi oni bili označeni. Još važnije je što je redovni pljačkaši samoposluge neće prepoznati, a ona će moći policiji da daje detaljan opis razbojnika – potanko me izvesti naseljski informator.
Aha, znači program zaštićenog svedoka se spustio još niže, do najdubljih slojeva naroda. Nije to više privilegija samo ratnih zločinaca, ubica, stečajnih mafijaša nego i one narodske siće. Da je ovo postalo stvarnost i surova istina, uverih se prošlog četvrtka u autobusu gradskog javnog prevoza. Ispred mene sedi neko sa papirnom kesom, kapuljačom kju-klus-klana, i neprestano šuška. Ne prestaje da pomera glavu levo-desno, gore-dole. Šta je sad ovo? Glavni džeparoš u gradu je stavljen u program zaštićenog svedoka. Ili robija ili saradnja sa policijom koja mu je nabila tu kesu na glavu. U početku svi putnici su bežali od njega, ali su se već za nekoliko dana navikli na to strašilo u vozilu. Pa i džeparoši koji nisu znali za novu ulogu dojučerašnjeg kolege. Nastavljali su sa operacijama "leva ruka, desni džep" bezbrižno izlazeći iz autobusa sa bogatim plenom. Uveče bi im policija zakucala na vrata, uvek u trenutku kad bi u dnevnoj sobi prebrojavali pazar.
I juče i prekjuče razmišljam o tome šta da uradim da steknem pravo na onu papirnatu kapuljaču. Primiče se Nova godina, rođaci bi hteli na "Kopiš", ili u Tunis i znam da će pohrliti ka meni da traže pare na zajam. Toliko dugo si radio u inostranstvu, a sada pišeš i za "Politiku", pa ti si pun love ko brod, u više navrata su mi se tako obraćali. A meni milo što tako misle iako, jadnici, žive u zabludi. Zato mi je jedini spas da budem zaštićeni svedok.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 19.11.2006.]
