Izvor: Blic, 10.Mar.2008, 11:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Postali Beograđani za šest meseci
Stara pekara ispod kluba „Plastik" najbolja je u gradu. Odlične pljeskavice su na kiosku kod Bajlonijeve pijace. U „Paliluli" je sve dobro, ali su mućkalica i šumski ćevap posebni, a meksičku hranu ovde spremaju na srpski način, pričaju Rajan Robin i Preston Čakini, kanadski sportisti koje je u Beograd doveo hokej.
Iako su ovde tek nepunih šest meseci, moglo bi se reći da centar grada poznaju kao svoj džep.
Kad se vrate kući poneće >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pedesetak srpskih reči koje su ovde naučili i mnogo lepih priča, ne samo sa hokeja. Prijateljima će pričati kako je Beograd veliki grad u kome nikako ne može da bude dosadno. Pričaće o sjajanom noćnom životu i otvorenim i širokogrudim ljudima koje su upoznali. Pokazaće im slike kakve u Kanadi ne bi mogli da naprave: prelepi Hram svetog Save na jednom kraju grada, a na drugom fabrika šećera u centru grada pored koje prolaze taljige sa konjima. Sa reporterima „Blica" su prošli deo puta kojim svakodnevno idu i odveli ih na neka od mesta na koja redovno svraćaju.
Šumski ćevap u „Paliluli"
U šetnju sa Rajanom i Prestonom krenuli smo od Ledene dvorane i Hale „Pionir" posle jednog od prepodnevnih treninga.Naviknuti na debeli kanadski zimski minus, po ledenom danu, iako obučeni samo u malo deblje košulje, hokejaši nisu ni pomišljali na gradski prevoz.
- Živimo u centru i skoro svugde idemo pešice. Nekoliko puta, kad smo krenuli na trening autobusom, završili smo u sasvim drugim delovima grada. Jednom smo umesto u autobus 27 ušli u 27E. Umesto u „Pioniru", završili smo u Mirijevu. Najzabavnije je bilo prvih dana kad smo isto promašili prevoz i obreli se u Novom Beogradu. Ipak, gradski prevoz je ovde odlično organizovan - pričaju kroz smeh Rajan i Preston, dodajući da je neverovatno koliko autobusi mogu da se nagnu na jednu stranu, a da se ne prevrnu.
Koračajući polako uz Ulicu Starine Novaka, prvo stižemo na ručak u restoran nacionalne kuhinje „Palilula", gde ručaju svi hokejaši „Partizana". Iako je sada u privatnim rukama, promenila fizionomiju i dobila bežični pristup Internetu, jedna je od retkih gradskih kafana koja osim predratnog imena, čuva i boemski duh.
- U početku sam se pitao da li u ovom gradu iko radi. Kafane i kafići su po ceo dan puni. Ljudi, čim imaju neki minut slobodan, idu sa prijateljima na kafu. Onda sam shvatio da je to zato što su ljudi ovde opušteni, manje robuju poslu i znaju kako da se zabave - priča Preston.
Hvaleći konobare Milana i Dalibora, objašnjava kako je u Beogradu upoznao potpuno drugačiji način života i pokazuje nam neke stalne goste ovog restorana. Kanadski mladić, ipak, ne može da odoli a da, kroz smeh, ne upita da li oni nekad idu kući i da li je uopšte imaju!
Dobar provod na pijaci
Posle ručka krećemo put dorćolskih kafića. Pošto su obojica odlični kuvari, usput nas vode u mesaru koju drži njihov prijatelj i u koju idu po meso i vode nas na, za njih neverovatnu, Bajlonijevu pijacu.
- Pijacu nemamo kod kuće i zato nam je posebno zabavno da tu kupujemo sve što nam treba. Na njoj smo prvi put probali suve smokve i zanimljivo je koliko su svi raspoloženi da se okušaju u engleskom. Jednom prilikom smo prisustvovali, verovatno džeparenju. Neki čovek je kao lud trčao niz ulicu. Za njim je neko nešto vikao i mahao rukama. Onda se odjednom napravila gužva i svi su nešto vikali... Izgledalo je kao na filmu - priča Rajan.
Kanađane taj događaj usred bela dana nije nimalo uplašio tako da na pijacu ponekad svrate i u sitne sate, kad se iz noćnog života vraćaju kući.
- Pljeskavice u jednom od kioska pored pijace uopšte nisu loše. Najzanimljivije je što je žena koja radi noću, kada nas je upoznala, odbijala da nam ih proda dok joj sve ne kažemo na srpskom. Morali smo tako da naučimo da kažemo pljeskavica, kečap, senf, kupus, luk, aleva paprika... - pričaju uglas.
U obližnoj pekari „European" su na isti način naučili naučili da kažu „pita od višnja".
Nisu turisti da gledaju zgrade
Prolazeći Francuskom ulicom, pokazuju nam najmanju teretanu i mesto na kojem prave najbolje palačinke u gradu i, naravno, uzdišu na arhitekturu predratnih zgrada.
- Tačno se vidi ko su turisti. Samo oni idu ulicom zverajući u zgrade. To smo i mi radili u početku, ali smo odustali kad smo shvatili da svaki put na kraju ugazimo u nešto neprijatno - smeje se Preston.
Na putu za „Suši-bar" (u koji redovno idu četvrtkom uveče) i „Škotski pab", u kome završavamo šetnju, okreću se i za „renoom 5", „jugom" i drugim automobilima koje u Kanadi nikada ne bi mogli da vide. Komentarišu devojke obučene po poslednjoj modi i mladiće koji kao da se trude da se takmiče ko će lošije da izgleda. Vreme koje su proveli ovde su maksimalno iskoristili. Nema mesta u centru u koje nisu zavirili i za svako imaju neku zanimljivu priču, ali ipak, najradije pričaju o ljudima i njihovom duhu.
Preko zime se odmaraju, igrajući hokej
Rajan i Preston igraju hokej u „Partizanu". U Beograd su stigli u oktobru, a ovih dana igraju poslednje utakmice u ovoj sezoi. Pošto je hokej kanadski nacionalni sport, obojica su stali na led čim su prohodali. Od 26 godina, koliko imaju, klizaju već 22. - Zima je za mene vrema kad se odmaram. Tada se bavim samo hokejom, a kad stanem na led sve ostalo prestaje da postoji. Brige, problemi napetost... sve nestaje. Leti je mnogo napornije. Tad obično radim dva posla - priča Preston.
Druga kuća u Ledenoj dvorani
Ledena dvorana je otvorena 1978. godine. Napravljena je da bi Beograd mogao da ugosti osam reprezentacija „druge kategorije" Svetskog šampionata u hokeja na ledu. Tada su četiri otvorena klizališta, među kojima je Tašmajdan bilo jedno od omiljenih sastajališta mladih, prestala da rade. Ledena dvorana je tada opremljena uređajima koji omogućuju održavanje ledene ploče i leti. Klizalište, međutim, oduvek radi samo zimi. Osim Ledene dvorane, Beograd ima još pet kizališta, a Torontu ih je nekoliko stotina.
.jpg)
