Izvor: Telegraf.rs, 23.Jul.2016, 19:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
PROVELA SAM DAN SA VUKOVCIMA KAO FIZIKALAC: Na krovu usijane beogradske zgrade na PLUS 35 stepeni! (FOTO) (VIDEO)
Oni su uvek tu. Dok ih vetrovi nemilosrdno šibaju, kiša surovo natapa i sunce im prži kožu. Tu su da urade sve što vi ne možete, nećete, ili vam je ispod časti. Na svaki suludi zahtev su neki od njih spremni da odgovore. Zbog pregršt takvih su, kažu, milion puta dovedeni u neprijatnu situaciju, ali ih novčana satisfakcija dovodi pred svršen čin. Jer kako to obično biva, uz smanutu situaciju ide i ”nepristojna ponuda”, koja se ne odbija tako lako. Sigurno ste ih viđali. Oni su nadničari >> Pročitaj celu vest na sajtu Telegraf.rs << kod Vukovog spomenika.
I ja sam bila jedna od „Vukovaca” na jedan dan, i iskreno, nije bilo toliko strašno.
Foto: Uglješa Rašević
Čim sam stigla do Vuka i upoznala se s kolegama, i objasnila zbog čega sam tu, pojavio se i Ivan Zdravković (34), rođeni Leskovčanin. Rekao mi je da je juče pogodio posao i da mogu da krenem sa njim ako želim. Bez pogovora sam prihvatila ”šljaku”.
Foto: Uglješa Rašević
Skapirala sam da inače nemaju baš svi sreće kao što sam je ja tog jutra imala.
– Ovde sam već peti dan i od posla ništa. Kod Vuka sam više od trideset godina i nikada nije bilo baš ovako strašno. Niko ni da nas pogleda – rekao mi je Mihailo G. iz Beograda.
Foto: Uglješa Rašević
„Da ti izgledaš kao devojčica, i tebi bi nudili posao”, dobacivao je duhoviti Milan iz Kumanova, i ponudio mi „kartonče da stavim pod guziče”. Kaže, ne valja curice na hladnom da sede, zna on jer ima dve ćerke.
– Moram da radim, imam dve ćerke i ženu. A i nemoj da misliš da je ovde toliko loše. Ne znaš ti kakve sve poslove nude. Jednom sam za to što sam pomerio klavir dva metra dobio 50 evra, a nekada radim po ceo dan za dve hiljade dinara. Kako kad ti se zalomi – kazao je nadničar, i dodao da bih i ja mogla da menjam posao jer je očigledno da ni meni „ne cvetaju ruže”.
Već je bilo dosta ćaskanja, Ivan i ja smo morali da krenemo na posao, da ne zakasnimo. Tek kada smo krenuli niz Ruzveltovu, saznala sam da ću tog jutra biti visinski radnik. Pogođen posao je bio – postavljanje izolacije na krovu zgrade u Cvijićevoj, dnevnica 30 evra. Bojažljivo me je gledao dok mi je objašnjavao u šta me je uvalio, i dodao: „Uvek ima posla za onog ko hoće da radi, sad ne možeš da odustaneš!”
Foto: Uglješa Rašević
Pošto i sama delim mišljenje s njim, zdušno sam se složila i nastavili smo niz Ruzveltovu dok smo konstatovali da je prodavcu cveća pored kog smo prolazili baš dosadno.
– Ja na primer nikada ne bih ovo mogao da radim. Sedim i prodajem cveće po ceo dan. Ma daj, zna se šta su ženski, a šta muški poslovi – primetio je „Vukovac”.
Nakon desetak minuta smo se bili ispred zgrade, tu nas je čekao gazda.
Popeli smo se do poslednjeg sprata, iznad kog su se uzdizale uske, metalne merdevine koje vode do krova. Lestvicu po lestvicu, i eto nas na vrhu. Već je bilo oko 10 ujutru i sunce nije baš bilo milosrdno prema nama. Prionuli smo na posao, dobila sam metlu i naređenje da kamenčiće sateram u jedan ćošak. Krov treba da se premaže bitumenom ne bi smelo da ostane bilo kakva neravnina ispod njega. Ivan je donosio šljunak i pričao mi o svom odrastanju.
Foto: Uglješa Rašević
– Počeo sam da radim u jednom kafiću u Leskovcu , kada sam imao 13 godina. Odrastao sam sa mamom i sestrom, a one su radile, ali sam ja uvek imao tu svest da sam muškarac i da treba da doprinosim. Od tada ne stajem. Radio sam i u Nemačkoj, otišao bih ponovo u inostranstvo ukoliko se ukaže prilika. Videćemo. U Rusiju samo ne bih. Ima mnogo prevaranata, a i Ruskinje su opasne. Kažu da im otmu sve pare – požalio mi se kolega.
Nakon čišćenja došlo je spuštanje šuta. Posle toga mackanje bitumenom. Požalila sam se da je vruće, a moj ”sapatnik” mi je obećao da će kupiti bazen na naduvavanje, ako budemo i sutra podelili posao.
Foto: Uglješa Rašević
– Šta te briga. Sunčaš se, dobiješ malo boju, a još i radiš - to ti je za liniju odlično a i pocrniš sa svih strana. Nema kukanja, šta bi ti radila da je preklo 40 stepeni. Je l' si digla nešto teže od kašike ikada? Eee, al' ne brini. Sutra ćeš već biti snažnija i brža – zezao me je Leskovčanin.
Za nekoga poput mene, ko ”ništa teže od kašike nije podigao”, mišljenja sam da sam bila sasvim prihvatljiva nadničarka. Ako ništa drugo, bar sam se potrudila.
Foto: Uglješa Rašević
Moji drugari kažu da fizički rad nije težak i ne umara. „Teško je kad posla nema”, svi do jednog su mi to rekli.
Iskreno sam očekivala da će meni biti. Ali čišćenje, lopatanje, mazanje, i sve to na plus 35 stepeni, meni je iznenađujuće malo muka zadalo.
Foto: Uglješa Rašević
Na stranu to što mi je izgorelo čelo, što su mi se polomili svi nokti, i još da zanemarimo par modrica od penjanja i spuštanja merdevinama do krova zgrade i dole, bilo je čak zapanjujuće zanimljivo!
Dobila sam par saveta i pregršt komplimenata, broj telefona da se javim kad god mi nešto treba, poziv na piće i naučila šta je bitumen ( gust, vrlo viskozan ugljikovodik na naftnoj bazi, koristi se za izolaciju).
I da, da zaradim nisam očekivala ništa, ali sam se nadala bar nekom pivu. Rekli su mi da se od fizikalisanja, ne bih ’leba najela, a ja kažem, da je bilo piva, bila bih mnogo bolja!
Pogledajte kako je to sve izgledalo. I ne budite previše kritični, ipak sam ja smao ”curica koja je došla da se igra”, kako kažu moje kolege!
(Jasmina Prošić)
.jpg)
