Izvor: Politika, 18.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osmeh koji ubija
Beogradska nedelja Dogodilo mi se to još kao gimnazijalcu. U jednoj kafanici na obodu grada nekoliko nas okupljenih oko stola smejalo se na sav glas. Kao sva mladež, da joj brašno pokažeš, udarila bi u kikot. U jednom trenutku neki sredovečni čovek ustade od susednog stola, primače se našem i desnom šakom me odalami po labrnji. Odleteše mi naočari sa lica i ja ugledah stotinu zvezda. Nastade gužva, komešanje, gušanje, sve dok nas konobar i vlasnik kafanice ne razvadiše. Kad >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sam posle svega onog čoveka upitao zašto me udario tako krvnički i šta sam mu to skrivio, on je slegao ramenima i samo rekao: "Zašto si mi se smejao?" Niko mu se nije smejao, jer mi tog čoveka u kafanici nismo ni primetili zaokupljeni svojim budalaštinama.
Ove neprijatne dogodovštine iz mladosti setio sam se prekjuče, u Nušićevoj ulici, dok mi je prijatelj Žika u jednom pasažu objašnjavao zašto je u pošti preko puta pravio budalu od sebe. Zatekao sam ga u podužem redu, jer je to bio poslednji dan za uplatu prve rate poreza na imovinu. Nekako sam se progurao do njega, praćen glasnim zamerkama da niko ne može do šaltera preko reda. Ali, Žika mi samo klimnu glavom i smrknuta lica nastavi da blene u plafon i zidove okićene reklamama. Kao da ga ništa na ovom svetu nije interesovalo. Sačekao me ispred pošte i povukao za rukav mantila, gurajući me ka pasažu preko puta.
– Šta ti je, Žiko, jesi li otkačio? – upitah zabrinut za njegovo ponašanje.
– Ja otkačio? Ne daj Bože, samo preduzimam bezbednosne mere – odgovori on.
– Kakve bezbednosne mere?
– Sprečavam sebe da se na javnom mestu smejem. Pogotovu se toga čuvam u gradskom javnom prevozu – reče Žika, ali meni još nije bilo jasno o čemu govori. Gledao sam u njega belo i očekivao dalje objašnjenje.
– U Beogradu je postalo opasno pogledati u nekoga i nasmejati se. Možeš glavu da izgubiš. Ljudi taj tvoj osmeh doživljavaju na različite načine. Najčešće kao uvredljivi, nipodaštavajući osmeh. Zar se tebi nešto slično nije desilo u autobusu ili trolejbusu GSP-a? Gledaš u neko lepo detence koje čovek drži u krilu, nasmeješ mu se, a iznad dečije glave sevne preteći pogled, često i pitanje: "Šta se keziš?" Zar nije tako? – sada mi je Žika već bio jasan.
Zaista, i meni se više puta dogodilo da pogledam u druge ljude, da im se nasmejem iz ljubaznosti. Najčešće to radim kada u gradski javni prevoz uđu veseljaci, oni malo "pod gasom", kojima svojim osmehom hoću da dam podršku njihovoj duhovitosti. Tada sam se setio i događaja iz prošle godine kada je neki pijanac izišao iz autobusa u predgrađu Beograda, kada i čovek koji mu se osmehnuo. Pijanac je izvadio šrafciger i zverski ga zabo nekoliko puta u grudi nepoznatog čoveka, koga je na kraju ostavio u jarku pored puta.
– Otkud ti palo na pamet da sada o tome brineš – radoznalo sam gledao u Žiku.
– Pa, evo, šta se dogodilo samo pre nedelju dana. I to samo u jednom danu. U mom komšiluku, na Vidikovcu, tašta je nasrnula na zeta samo zato, kako je on kasnije objasnio, što joj je bio sumnjiv njegov osmeh pred njen izlazak u grad. Zamalo mu oči nije izvadila. Na putu do Terazija sretnem kolegu iz preduzeća koji mi je ispričao da je u njegovoj, Ugrinovačkoj ulici sprečena velika tragedija. Za guše su se uhvatila dva brata, jer je jedan od njih, uz osmeh, rekao drugom da mu loše stoji tek kupljena vindjakna. Ovog drugog nije zabolelo to što je rekao brat, već što mu se njegov osmeh duboko zario u srce. Počeli su da se tuku i psuju majku jedan drugom. Majka je bila u istoj sobi i preklinjala ih da prekinu tuču. Na kraju je policija morala da interveniše – ispriča Žika.
Taman sam hteo nešto da kažem, kad on reče da tu priči nije kraj.
– Istog petka, u Kapetan Mišinoj ulici, u jednom stanu sestra k`o sestra rekla bratu da mu devojka i nije baš neka. Naravno, slatko se, sestrinski, smejala. Bratu je pao mrak na oči i tako je sestru izudarao da je policija morala da ga privede u stanicu. Dežurnom inspektoru je izjavio da ga je najviše zabolelo to što se sestra smejala. Ma, bio je taj petak zaista crn za neke, dan opasan za osmehe. Taj inspektor, koga slučajno poznajem, rekao mi je da je i u Zmaj Jovinoj ulici, nekoliko sati ranije, muž istukao suprugu. Znaš li koji je razlog za batine bio?
– Pa, verovatno mu se nekim povodom osmehnula – odgovorih naslućujući motiv za svađu.
– Rekla je, raspoložena, da mu čvor na kravati liči na bruh. Trebalo bi da bude mnogo manji, kako ga ne bi gušio. I počela je samoj sebi da se smeje kako joj je palo na um baš to poređenje. Smeh je bio okidač za muževljeve batine – opisa Žika još jedan slučaj.
Od prekjuče u gradskom autobusu, trolejbusu ili tramvaju samo gledam kroz prozor. Ne zato da ne bih nekome ustupio mesto, već da mi se ne desi da se nekome osmehnem.
Ferid Mujezinović
[objavljeno: 18.02.2007.]
.jpg)
