Izvor: Blic, 14.Mar.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nove tehnologije gase stare zanate
U Beogradu je poslednjih godina sve manje časovničara, obućara, krojača, zlatara... Nove tehnologije polako gase stare zanate, a zanatlije koje još uvek opstaju na tržištu, kažu da od posla kojim se bave jedva mogu da pokriju režije.
Razlozi za sve manje zanatskih radnji su brojni, ali se gotovo svi slažu da je jedan od glavnih taj što ni država ne pokušava da ih sačuva.
Prazna radnja
Mehanički ručni sat, koji je nekada bio nezaobilazni >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << modni detalj zamenili su digitalni satovi i mobilni telefoni, pa u retke časovničarske radnje mušterije sve slabije svraćaju.
- Dešava se da ceo dan niko ne uđe u radnju, a i zašto bi ljudi popravljali satove kad se danas sat može kupiti na pijaci pored kupusa i zelene salate - kaže časovničar Milutin vlasnik sajdžijske radnje u Svetogorskoj ulici, koji se ovim zanatom, koga je nasledio od oca bavi već 30 godina. Prema njegovim rečima popravljanje satova je lep, ali i težak posao, jer kaže, nekad i sitna popravka može da traje nekoliko sati. U ovoj radnji cena popravke zavisi od kvara i kvaliteta sata, i kreće se od 50 dinara pa naviše. Većina časovničarskih radnji, koje još uvek rade, zatvoriće se kad njihovi vlasnici odu u penziju, jer kako kažu mladi nisu zainteresovani da nauče zanat.
- Ja i brat godinama radimo zajedno, ali naša deca nisu zainteresovana da jednog dana nastave tradiciju. Zanat je težak, ceo dan si savijen, radnja mora stalno da bude otvorena, a zarada je mala, tek da pokriješ troškove - priča Milorad Mihailović, vlasnik časovničarske radnje u Ruzveltovoj, specijalizovane za satove marke „Seiko". Prema njegovim rečima beograđani sve slabije donose satove na popravku, zbog čega se i broj časovničara drastično smanjuje.
Krojači i zlatari
Sve je manje i onih koji se odlučuju da šiju pantalone, haljine, košulje ili suknje po meri. Krojačica Svetlana Zabrdac kaže da mušterije najčešće dolaze kad treba nešto skratiti, suziti ili prepraviti.
- Nekada je bilo mnogo više šivenja, sada ima mnogo više popravki. Trenutno je hit sužavanje farmerica - kaže Svetlana i dodaje da i za sitne prepravke treba biti majstor, jer ako mušterija izađe zadovoljna iz radnje, opet će se vratiti. U „Krojačkom salonu Anđela", koji je nasledila od majke Svetlana radi već 30 godina.
- Slabo se zarađuje, ali ako podigneš cene, ostaješ bez posla. Pored tolike ponude jeftine garderobe, naročito kineske, ljudima je lakše da kupe novu, pa i nekvalitetnu odeću nego da popravljaju staru - priča Svetlana.
Pored garderobe, interesovanje još uvek postoji i za popravke nakita, prema rečima vlasnika zlatarskih radnji ako se ne odluče da oštećen nakit „pretope" mušterije žele da ga poprave ili ulepšaju.
- Ponekad nam muštetije donose i bižuteriju, ali nju je jako teško popraviti jer se lomi, a i popravka bi koštala više nego što je taj komad nakita plaćen. Zbog toga takve prepravke niko više ne radi, ali kad je u pitanju zlato i srebro popravke koštaju od 200 dinara pa naviše.Na sreću još ima ljudi koji donose nakit na popravku - priča Kosta Andrejević vlasnik zlatarske radnje „Andrejević" , jedne od retkih koja ima svoju radionicu za izradu i popravku svih vrsta nakita.
Zaborave na majstora
Obućari koji su u „zlatno doba" zanata bili „gazde" tvrde da posla ima sve manje i da popravljaju sve što se popraviti može kako bi opstali na tržištu preplavljenom jeftinom obućom.
- Četrdeset godina sam u proizvodnji obuće, nažalost ovaj zanat se ne ceni kao nekada. Obućarski dinar je težak, a mladi nisu zainteresovani da nauče ovaj zanat - priča Radenka Kovačević vlasnica obućarske radnje „Rim" i dodaje da ni jedan zanatlija nije postao bogat i da je i to jedan od razloga izumiranja zanata.
- Ponekad se dešava da se vlasnici nikada ne vrate po obuću koju su doneli na popravku, magacin nam je pun takvih cipela. Dešavalo se i da mušterija posle tri godine dođe i pita da li su njene cipele možda kod nas - priča Radenka koja od pre par godina u svojoj radnji popravlja i tašne, jer tašnera u Beogradu više nema.
Vlasnica male obućarske radnje u blizini Palilulske pijace, dizajnerka Ida Pavlović preko obućarskog zanata uspela je da prošeta svoje modele po pistama svetskih, modnih metropola. Ona je već 26 godina u proizvodnji obuće, a deset godina se bavi ručnom izradom. Prema njenim rečima stari zanati izumiru jer država ne pokušava da ih zaštiti.
- Svaki dobar dizajner, mora da poznaje i zanat. Obućarski zanat je posebno težak jer je za izradu cipele potrebno 20 komponenata - kaže Ida po čije unikatne modele, ručno napravljene, dolaze mušterije iz celog sveta.
Gradska šala
Među beogradskim sajdžijama prepričava se dovitljiva šala jednog njihovog kolege, koji je na pitanje mušterije koliko koštaju popravke u njegovoj radnji odgovorio „ Od 50 dinara do 15.000 evra". Začuđena mušterija pitala je „A šta se to popravlja za 15 hiljada evra?", na šta je sajdžija spremno odgovorio „ To je u slučaju da me pozovu da popravim Big Ben!".
