Izvor: Novine novosadske, 19.Jul.2012, 13:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Milioni nam već godinama plivaju niz vodu
Dunavska obala – naš najveći neiskorišćeni potencijal
Novi Sad, nažalost, ne leži na nepresušnim izvorima nafte, čije bi crpljenje omogućilo da svi kolektivno prekrstimo noge, zavalimo se u hladovinu i brojimo „zelembaće“. Nemamo ultra modernu i produktivnu industrijsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Novine novosadske << zonu koja raznoraznim „gedžetima“ snabdeva pola Evrope, pa da od akcije ili dve nahranite i obezbedite unuke i njihove unuke. Ne možemo sa sigurnošću tvrditi, ali je veoma verovatno da novi Bil Gejts ne raste na Limanu, kao i da temelji novog Apple-a neće biti udareni na Detelinari ili Grbavici. Međutim, dok su birokratski magovi, politički lideri i majka tranzicija oduzimali, otimali i uništavali, priroda nije škrtarila – ako je verovati ljudima od struke, Dunav mora postati tačka razvoja grada, a turizam na reci, gramatički tumačeno, novosadski potencijal, imperativ i futur I istovremeno.
Dunav – turistički perpetum mobile
Dok vremešni Novosađani još uvek žale za industrijskom zonom i samoupravljačkim gigantima koji su svojevremeno upošljavali pola grada (dok je druga polovina živela od njihove proizvodnje), diplomirani turizmolog Ivana Bašić tvrdi za Novine novosadske da „nostalgiji nema mesta, jer je ceo grad industrijska zona – ako se uzme u obzir da je turizam, metaforički gledano, najveća industrija zabave i usluga u današnjem konceptu poslovanja“.
Turizam gradu poput Novog Sada daje jednu genijalnu mogućnost – da nešto prodamo, skupo i više puta, a da ta „roba“ opet ostane naša. Moram da pohvalim kolege iz Turističke organizacije Novog Sada koje su omogućile da imamo više od dve stotine manifestacija godišnje, čime praktično postajemo karnevalski grad, ali je nedopustivo da u prvom planu turističkog razvoja grada nije upravo Dunav, koji može da nam pruži velike benefite uz veoma mala ulaganja – kaže Bašićeva za naš list i dodaje bi mnogi gradovi sa daleko većim brojem turista i boljom reputacijom „dali sve da imaju potencijale koje ima Novi Sad, gde se prvenstveno misli na blagodeti Dunava“.
Štraus i podvodna avantura – što da ne?
Bašićeva ističe da na Dunavu u Vojvodini postoji više od 50 dvoraca, ali da je većina njih zapušteno, ruinirano, ili preuređeno tako da ne služi „opštem dobru“. Jedan od takvih je i dvorac Hadik u Futogu, koji je kasnije „postao“ srednja poljoprivredna škola, a u kojem je Johan Štraus zapisao čuvenu kompoziciju „Na lepom plavom Dunavu“. – Jeste li znali za taj podatak? Devet od deset Novosađana, ako ne i više, nema pojma da u Futogu uopšte postoji dvorac, a kamoli da je čuveni Štraus tu stvarao još čuvenije delo. Ako ni mi to ne znamo, kako očekujete da to znaju stranci, a ako to ne znaju stranci, kako planirate da to ponudimo i prodamo? – pita se Ivana Bašić. Prema njenim rečima, posebnu draž novosadskoj turističkoj ponudi dao bi podzemni prolaz ispod Dunava, koji bi uz malo truda mogao biti obnovljen i rekonstruisan, a kao takav predstavljao bi atrakciju koja se ne viđa često. – Ako za takve projekte nema volje, novaca i ideja, onda nemamo o čemu da pričamo – kaže Bašićeva.
Kad istorija služi za ispašu…
Sa ovim stavovima slaže se i čuveni novosadski arhitekta, „svetski putnik“ i pasionirani ljubitelj Dunava Miroslav Krstonošić, koji tvrdi da i Vojno groblje u Petrovaradinu uz malo ulaganja može postati „turistički Eldorado“.
Na novosadskom Vojnom groblju je pokopano čak 168 generala, više od 40 admirala, a tu su i revolucionari iz 1848. godine, žrtve iz Prvog svetskog rata, kao i oni koji su streljani ili stradali u Drugom svetskom ratu. Ovo groblje bi moglo i trebalo da bude ne samo novosadsko, već i nacionalno blago, jer je najveće takvog tipa na području bivše Jugoslavije i celokupnom Balkanu – ističe Krstonošić i dodaje da je odsustvo strategije i bilo kakve vizije svelo „istorijsku svetinju u rang poljane za ispašu i zaparložene njive“.
I, zaista, izlomljeni spomenici sa izbledelim i vremenom izbrisanim imenima palih boraca, korov, zarasle staze, izgažene i utabane humke samo su deo otužnog „portreta“ petrovaradinskog Vojnog groblja i corpus delicti višedecenijske nebrige novosadskih čelnika i gradskih turističkih radnika.
Umesto da u Novi Sad nedeljno pristaje makar jedan, (a što da ne i više) brod Austrijanaca i stranih turista koji dolaze da vide gde su im pokopani preci i da uživaju u jednom sređenom istorijskom kompleksu koji ima svoju težinu i istoriju, svedoci smo pašnjaka koji nije dovoljno kvalitetan ni da meštani tamo izvode pse na istrčavanje – kaže Krstonošić za Novine novosadske i dodaje da „kosti onih koji su život izgubili sa puškom na ramenima širom sveta predstavljaju svetinju, a ta svetinja neretko lokalnim zajednicama inkasira milione i milione na godišnjem nivou“.
Zašto ne kucamo na otvorena vrata?
- Nije samo groblje u pitanju, ali je ono najbolji dokaz da je politički karcinom ovde uvek uništavao zdravu građansku misao, a da su na tasu kompetencije partijske knjižice uvek bile i jesu vrednije od rezultata, ideja i umeća. Kako tvrde stručnjaci sa kojima smo razgovarali, Novi Sad se u turističkom smislu ponaša kao zgodna udavača koja ima šta da pokaže, prikaže i ponudi, ali se uporno trudi da pred potencijalnim „đuvegijama“ prikrije sve adute, a otrkije mane.
– Ako iz Beča dođe deset unuka onih koji su tu sahranjeni, oni će obići njihove spomenike, ali će želeti da vide još nešto. U samu Tvrđavu, da se ne lažemo, nije ulagano još od kako je ona izgubila prvobitnu namenu, odnosno od kako se promenila tehnologija života i ratovanja. Zaboravljamo i potiskujemo naše manastire, vinograde, restorane – kaže Krstonošić, ističući da je Novi Sad nekada „jeo na najmanje četiri jezika“, a da su nekada ugledni restorani mađarske, rumunske i slovačke nacionalne kuhinje danas uspešno transformisani u kladionice, kazina i fast food restorane.
– Riblje čorbe, „industrijski“ ćevapi i kvazi gulaši sve su što se nalazi na novosadskom meniju, a to nije ni približno od svega što imamo da ponudimo. Danas je moderno prebrojati koliko je ležajeva „prodato“, koliko je kilograma gost pojeo, koliko litara popio i gde je urinirao, ali se ne vodi računa o tome šta nosi kući, šta priča prijateljima i sunarodnicima kada se vrati kući i hoće li njegovo iskustvo biti pozivnica za deset, dvadeset ili sto novih turista – rezigniran je Krstonošić.
Duhovni koridor bitniji od Mrkonjićevog
Ipak, Krstonošić u prvi plan turističkog razvoja, neko bi rekao nametljivo, stavlja svoj autorski projekat, čije je idejno rešenje priložio na odgovarajuće adrese – on je ubeđen da je turistička revitalizacija Novog Sada nemoguća bez tramvajske linije koja bi saobraćala Bulevarom Cara Lazara, preko mosta Princa Eugena, jednim krakom do Sremskih Karlovaca, a drugim do Beočina. – Novom Sadu je neophodan ovaj električno-duhovni koridor, koji bi na romantičan i ekološki način spojio Staro gradsko jezgro i Sremske Karlovce, izvorište duhovnosti i kulture. Sa druge strane, drugim krakom turisti bi dolazili do Beočina, uz predivne krajolike koje bi ostavljali iza sebe tokom tog putovanja, a tamo ih čeka stara uspinjača i mogućnost da se posvete planinarenju, relaksaciji u prirodi, pa čak i skijanju. Kao što oko autoputeva niču fabrike i privredni objekti, tako bi oko ove „magistrale“ nicale ideje i projekti vredni miliona – tvrdi Krstonošić.
Tomislav Lovreković
Više Beograđani zarade nego mi…
Priča sa Dunavom, analogna je i sa pričom o poljoprivredi, odnosno pitanjem kako smo došli dotle da žitnica Evrope uvozi kukuruz i jabuke? Imamo sjajnu i plovnu reku, Štrand, Frušku Goru i manastire iznad nje, Petrovaradinsku tvrđavu, dobar glas zbog Exita i zanemarljive prihode… Prema nekim informacijama, od Tvrđave i Fruškogorskih manastira više zarade pojedine beogradske turističke agencije koje ture za strance organizuju dabldeker autobusima, nego Novi Sad kao grad! E, to je alarmantno! – jasna je naša sagovornica Ivana Bašić.
Pogledaj vesti o: Apple
Nastavak na Novine novosadske...
