Izvor: Vesti-online.com, 24.Jan.2018, 01:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Naših prvih 25 godina (43): Hrabro srce bake Kate

Novinarka "Vesti" Jelena L. Petković dobila je 2016. godine nagradu za reportažu na 21. internacionalnom festivalu reportaže i medija Interfer u Apatinu. Nagrađena je za priču iz serije "Vesti sa Srbima u Metohiji", za jedno od potresnih svedočanstava o srpskim velikomučenicima, onim retkim ljudima koji imaju hrabrosti da se vrate na razorena ognjišta, da ožive uništena domaćinstva, opustela i zakorovljena imanja, uprkos svakovrsnim i neprestanim pritiscima i pretnjama i nebrojenim >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << drugim nevoljama.

Junak ove priče je sedamdesetčetvorogodišnja Kata Grujić iz sela Donji Petrič, u opštini Klina, jedina Srpkinja u selu u kojem je do 1999. godine bilo oko 60 srpskih domaćinstava i živelo blizu 250 Srba. Baka Kata Grujić više ne zaključava kapiju. Do pre nekoliko godina, dok je njen suprug Aleksandar bio živ, predveče bi prošetala baštom, još jednom bacila pogled na kokošinjac da proveri je li sve pod konac i okrenula ključ male metalne vratnice, koja zatvara krug žičane ograde.

Baka Kata je kršna žena, rodom iz Slavonije. Njen životni vek nije imao samo kamenčiće na putu, već i stene o koje bi se mnogi drugi razbili. Napravila je ceo izbeglički krug od toplog doma u Donjem Petriču do memljive šupe negde u Aranđelovcu, stalno sanjajući povratak. Jednog dana, Aco, kako i danas zove svog jakog, bistrog, iskrenog i naočitog muža, uzeo ju je pod ruku i ispunio joj je želju. Vratili su se...

Jedan od najtežih trenutaka bio joj je večni rastanak s njim. Izgledao je mirno i dostojanstveno pri slaboj svetlosti, u obnovljenoj kući na njihovom imanju u Metohiji. Živo se seća svakog uzdaha, kako su se čudno pomerile sene na zidu, neposredno pred put. Učinilo joj se da nije dobro videla. Kuvala je čaj...

Baka Kata Grujić od tada je prinuđena da ne zaključava kapiju. Ima debeli razlog za to. Ali, svakog gosta odmeri kroz maleni PVC beli okvir na neomalterisanoj kući. Otkada je Aco otišao, osam puta su joj upadali u dvorište, pokrali sve kokoši, počupali svu baštu. Ostavili je bez ičega, na milosti od 75 evra kosovske penzije. To joj je sve...

- Oni. Znaš koji, ali ne smeš da kažeš - slegnula je baka Kata ramenima, sedajući sa desne stane stola, tamo gde bi uvek sedela i kada je on bio živ. Zakuckala je po mušemi kvrgavim prstima koji i danas vešto i neumorno čupaju korov između paradajza, paprika, krastavaca... Čuvaće ih, veli, za unuke, jesti - ako joj ih ne pokradu.

Nešto bi ipak važno da kaže:

- Vidiš, tu gde mi je dvorište, ovo je centar mesta, raskrsnica, srce... A tu su sve moje livade, na starom putu, i ovde, i s druge strane. Priča se da je jedan čak rek'o za nas: Neću biti živ ako njih ne isteram... I tog dana je dobio srčani udar.

Komšije su znale njenog muža. I kada su se vratili i sada, oni su im prva pomoć. Časkom je baka Kata dohvatila mali samsung i okrenula šest cifara:

- Alo, Kristo, dolazi!

Za manje od minut na vrata je kucao crnomanjasti Albanac.

- I tako mi svi obećali da će mi pomoći oko oranja - i ništa. Kad jedan dan čujem sviraju traktori, neko viče: "Ooooo, Katicaaaa! Tanjiramo redom!" I tako mi Kristovi posle i posejali i podrljali, njivu nisam ni videla. Ali, šta vredi, kada je sve okolo banda!

Krista je nazdravio baki za zdravlje. Pitao je šta treba i krenuo iz dvorišta. Zastao je kraj kapije, ali je nije zaključao. Doleteće kao strela kada god bude zavapila za pomoć.

Pamti baka Kata svako ujutro kad ju je dočekala razvaljena kapija, prazni kokošinjci, uništeno sve oko kuće:

- Stalno mi kradu. Bilo je to na Veliku sredu, pred Uskrs, pa uoči Gospojine - čujem nešto čuka, mislila da je neki pas ili lisica, pa zatim...

O selu Donjem Petriču se ne može na internetu pročitati puno, tek ono što stoji na francuskoj strani Vikipedije. Piše da se nalazi u pećkoj oblasti i da prema popisu iz 2011. ima 160 stanovnika, Albanaca.

Baka Kata je među njima kao statistička greška. Nevidljiva, sama, jedina, ali puna života.

- Inače, imam jedan, levi bubreg, a i na njemu ciste. Operisala sam žuč, čir na želucu i kilu. Ali, ja na bolest ne mislim. Radim od jutra, idem na njivu, u baštu. Komšije mi viču: Ej, budalo, stani malo, ostaćeš negde na njivi... Na ovim mojim leđima sam iznela drva za celu zimu. Svaki dan pomalo donesem, koliko mi treba. Kad je lepši dan, a meni dobro, donesem više, ugrabim deblje komade. Ako mi krene, i dok sam vruća, vratim se po još jednu turu - ponosno priča baka Kata, nudeći sok, kafu, čaj...

- Bako, koliko ti je godina?

- Nemoj da pišeš da mi je 74, piši 50. I znaš šta - mrtvu nek me odavde iznesu, neću da napustim. Ali mi je krivo i na ove naše - pogledala je pravo u predstavnika srpske vlasti koji je došao da je obiđe.

- I ovi naši su nepravedni. U brk im kažem. Kada je bilo za autobus, hajde, potpiši se, Kato, potpiši se, Aco, za peticiju. Ali humanitarni autobus ne dolazi ovde, za druge ima, a za mene nema prevoza. Isto je tako i sa sadnicama - drugima ste ih delili, nama nikad. Stalno obećavate, ali prođe jedna godina, druga - voćke neki pakuju u autobus, pa pravac centralna Srbija, a za nas ovde ništa. Nijedna!
Pogledaj vesti o: Apatin

Nastavak na Vesti-online.com...