Izvor: Blic, 02.Feb.2015, 17:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Monografije objavljene krajem 2014: Spomenici kulture i kultura spomenika
Monografije Aleksandra Cvetkovića i Predraga Caranovića donekle se razlikuju po broju tekstopisaca. Cvetković je opredelio za više autora (istoričara umenosti), Caranovića za dva (istoričara umetnosti i novinara). “Apatin, grad skulptura” je, pak, monografija koja oslikava kulturu spomenika u gradu na Dunavu koji s umetnicima deli svoj životni prostor unazad više decenija.
Dvema prvim monografijama zajedničko je podizanje spomenika za života (umetnika). Za >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << treću je sam sam život grada - spomenik. Za prve dve, ništa neuobičajeno. Jer, od kada se retrospektive i monografije priređuju živim umetnicima, ono što je nekad bio presedan danas je tipično za promišljenu karijeru.
No, ipak, ove monografije odskaču od proseka, pa da vidimo i zašto. S napomenom, prvu smo čitali u štampanom izdanju, drugu u elektronskom.
Monografiju o slikarstvu Aleksandra Cvetkovića (400 strana, izd. Cicero, tiraž 1000) priredio ju je i većim delom napisao Slavko Timotijević, istoričar umetnosti. Ostali autori tekstova su: Ratko Božović, Jerko Denegri, Slobodan T. Rašić, Zoran Markuš, Aleksandar M. Đurić, Đorđe Kadijević, Nikola Mirkov, Dragan Mojović i Zdravko Vučinić.
Recenzenti su Jovan Despotović, istoričar umetnosti i upravnik Muzeja savremene umetnosti Beograd i Živko Grozdanić Gera, slobodni umetnik. Najveći broj fotografija i reprodukcije svih radova snimio je Vladimir Popović, dok dizajn monografije potpisuje Dušan Ristić.
Monografiju o skulpturama Predraga Caranovića (134 strane, tiraž 100) pisali su je Jelena Stojanović, istoričar umetnosti i Snežana Stamenković, novinar, a fotografije radova snimili su Miloš Jurišić, Gabrijel Glid i Danijel Glid.
Dakle, Cvetkovićeva monografija je monumentalna, Caranovićeva skromnijeg formata.
Tekst Slavka Timotijevića o Aleksandru Cvetkoviću temelji se na pronicanju u umetnost sedamdesetih prošlog veka kada je slikar stasavao u nizu onih na čiji se modernizam ozbiljno računa. Ova monografija objedinjuje modernost, postmodernu i novomodernost. Ono je produkt vremenskog toka koji je protutnjao kroz opus umetnika, snažno ga dokačio i usmerio njegov rukopis.
Ma koliko, pak, opus Predraga Caranovića bio postmoderan, njegova monografija je više intimistička, mada Jelena Stojanović u analitičkom tekstu pozicionira njegovo delo na mapi savremene umetnosti. Ono što je uvek najprivlačnije čitaocu jesu trenutni izlivi iskrenosti dati po pravilu u intervjuima. Caranović ih izgovara Snežani Stamenković, a ova ih kao vrsna novinarka, beleži u hronološkom sledu čime, zapravo, daje dopunsku biografiju umetnika njegovim rečima (sećanjima).
“Stalni počeci su odredili sintaksu mog života. Sa druge strane, ako razmišljam unazad, uviđam da tu postoji neka pravilnost. Diskontinuitet prelazi u kontinuitet. Ono što mi se dešavalo u životu imalo je svoje posledice i u radu. Međutim, to nije uvek lako vidljivo pa se ni sam nisam baš previše bavio time. Veliki preokreti, nisam o njima odlučvao ja. Vihor života me je nosio kako je hteo, bez plana, bez izvesnosti. U njemu sam se prilagođavao samom sebi. Proizvod toga je i proizvod mog bavljenja umetnošću. Morao sam da pravim kompormise jedino sa samim sobom pa katkad mi je i to teško išlo. Zbog toga sam se trudio da finansijski ne zavisim samo od skulpture. Nisam se u dovoljnoj meri bavio sobom u smislu izgradnje karijere. Zadržao sam intimu stvaranja ali sam izgubio javnost predstavljanja…” navodi Stamenkovićeva.
Dodajemo, jedan u obilju zanimljivih detalja, koji će mnogim istoričarima umetnosti biti ključan za prihvatanje Caranovićevog dela. Tiče se događaja koji je zasigurno autoru zacrtao put u umetnost: njegovo sećanje na profesora Lazara Trifunovića, teoretičara-repera za našu modernu, koji mu je otkupio skulpturu odbijenu na jednoj kolektivnoj izložbi u Paviljonu Cvijeta Zuzorić. Skulpturu su činile cipele letrirane novinskom hartijom.
Kada se ove monografije uzmu u ruke njihov format “ne preteže” nad sadržajem. S njima se u tom smislu mogu dovesti u vezu i monografije Predraga Peđe Neškovića (autor Branislav Andjelkovic), Ljubice Cuce Sokić (Borka Bozovic), Milene Jeftić Ničeve Kostić (Jelena Stojanovic, Dejan Vucetic i Gordana Popovic) ili Đorđa Ivačkovića (Jero Denegri i Nevena Martinovic) o kojima je “Blic” već pisao. Monumentalnost nije, dakle, garancija ekstra kvaliteta sadržaja, ali jeste forme. U svima ima šta da se pročita, suvislog i temeljno sagledanog u opusima umetnika.
Apatin, grad skulptura
Ima, međutim, jedna monografija o kojoj s žaljenjem konstatujemo da je šteta što nije obimnija – jer to po onome što predstavlja zaslužuje bez zadrške. To je monografija “Apatin, grad skulptura”. Povod za ovu monografiju bio je jubilej Simpozijuma skulpture „Meander“ Apatin (1994 - 2014). Autor monografije je Radmila Savčić, kustos galerije „Meander“, umetnički direktor Vajarskog simpozijuma u Apatinu.
Recenziju je napisao Sava Stepanov, likovni kritičar.
Skromna monografija obzirom da predstavlja vizuelni identitet grada u kome je likovna kolonija postala zaštitini znak. Grada na sredini plovnog toka najveće evropske reke, Apatina, specifičnog u Evropi po tome što sledi geslo da lepota može promeniti svet zahvaljujući umetnicima- učesnicima simpozijuma Meadrer, koji su njegovi donatori.
Pogledaj vesti o: Apatin
.jpg)
