Izvor: Radio Dunav, 05.Mar.2018, 10:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
АПАТИНСKЕ ВОДЕНИЦЕ И ВОДЕНИЧАРИ
Изузетно повољна позиција града Апатина, створила је основне предуслове, нужне за рани настанак и брз развитак воденичарске делатности. То се на првом месту односи на непосредну близину реке Дунав, као и на огромну производњу неопходних сировина (житарице) у ближем и ширем >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Dunav << залеђу града.
Снажна дунавска матица, са неисцрпним и бесплатним енергетским потенцијалом, представљала је један од примарних фактора интензивног развоја и просперитета воденичарске делатности. Најстарије податке о воденицама на Дунаву код Апатина, пружају нам бројни средњовековни писани извори. Kонтинуитет млинарства на овом подручју није био прекидан ни у каснијим вековима , испуњеним бројним и пресудним историјским догађајима (ратови са Турцима, промене државних оквира, итд.).
Тенденција раста воденица настављена је и касније, а свој врхунац, овај специфичан вид занатске делатности, доживљава током 19. века (до око 1880.). У том периоду Апатин држи неприкосновен примат и позицију центра млинарства у северном делу Бачке. До стагнације, а након тога и до константне деградације млинарства у Апатину, дошло је у највећој мери увођењем техничких иновација у млинарску делатност, тј. изградњом парних, а касније и електричних млинова (са огромним капацитетом прераде и перманентним радом, насупрот сезонске делатности воденица). Овом негативном тренду, такође, је допринела и нова законска регулатива (донета 80-их година 19. века) којом се дозвољава само репаратура постојећих, а забрањује инсталирање нових воденица, као и изразито негативна пореска политика.
Између два Светска рата на апатинском подручју су функционисале још 23 воденице, након Другог светског рата, број се драстично смањио на само четири, да би коначно, 1961. године, и последњи дунавски млин у власништву Стевана Пинкерта, под притиском огромних санти леда, био коначно уништен.
У контексту воденичарске историје у Апатину, једна личност, тј. воденичарски мајстор, захваљујући својој инвентивности и предузетничком духу, издвојио се из занатске сфере и доминантно утицао на развој овдашње привреде. Наиме, реч је о Фердинанду Шпајзеру (Апатин,1859- Осијек,1929), млинару и сувласнику једне дунавске воденице, који је искористивши повољан моменат, почео да улаже финансијска средства у некретнине, односно, да на основу добијених кредита откупљује велике комплексе пољопривредног земљишта.
Kада су у периоду пре Првог светског рата, бројни представници мађарског племићког сталежа, због банкротства почели да распродају своја имања по знатно смањеној тржишној вредности, Шпајзер је, искористивши ову околност, откупио бројне поседе и постао њихов власник. Избијање Првог светског рата, посебно се повољно одразило на његову даљњу пословну перспективу, јер је захваљујући знатно повећаној тражњи на тадашњем тржишту, цена жита драстично порасла, тако да је са лакоћом успео да отплати банкарске кредите.
Своју изузетну пословну каријеру, завршио је као поседник огромних комплекса обрадивог земљишта (преко 4 хиљаде јутара), циглана, пилане, електричне централе, и неколико фабрика. Истовремено, био је и главни акционар Апатинске и кулске пиваре, Апатинске банке и штедионице, а поседовао је и огроман финансијски капитал (само у једној банци оставио је наследницима баснословну суму од 66 милиона тадашњих динара).
Последњи материјални доказ несвакидашње каријере једног занатлије млинарске струке, представља велелепни породични маузолеј, који својом монументалношћу и лепотом доминира апатинским Градским гробљем.
Аутор-Томислав Шимуновић
The post АПАТИНСKЕ ВОДЕНИЦЕ И ВОДЕНИЧАРИ appeared first on Radio Dunav.
Pogledaj vesti o: Apatin
