Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Apr.2019, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dimitrije Boarov: Nelegalne šljunkare
Nekoliko srpskih novina prenelo je pre neki dan agencijsku vest da je Ministarstvo građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture zatvorilo “nelegalno mesto za pretovar šljunka i peska kod Apatina”.
U nastavku ove vesti citira se saopštenje nadležnog ministarstva da je izvesna firma Napredak upravljala spomenutim nelegalnim pretovarom šljunka i peska izvađenim iz korita Dunava, suprotno Zakonu o plovidbi i lukama >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << na unutrašnjim vodama. To jest, da je ta firma radila suprotno izmenama tog zakona usvojenim maja prošle godine, kojima je određen “rok od tri godine da se više od 150 nelegalnih šljunkara na obalama Dunava, Save i Tise izmesti na zvanična lučka područja”, što bi povećalo prihode budžeta po osnovu naplate taksi za ovu vrstu robe.
Ova, naizgled, ne naročito važna privredna vest, u suštini je krcata sadržajem o dugogodišnjem neredu na našim rekama, o krupnom arčenju jednog javnog dobra, o verovatno uhodanim korupcijskim vezama između “kopača šljunka” i lokalnih opštinskih administracija, o “kompromisu” države sa “upravljačima” nelegalnih luka, koji je ugrađen u zakonsku odredbu o trogodišnjem roku da se ispravi ono što je decenijama uhodavano, o “neravnoteži saopštenja” sakrivenoj u činjenici da se u njemu ne spominju nelegalne šljunkare uz Moravu (a Dunav, Sava i Tisa ne spadaju u “unutrašnje vode”), ali i o pokušaju da se uveća vrednost i profitabilnost postojećih legalnih rečnih luka, koje su nedavnom prodajom luke u Novom Sadu jednoj arapskoj firmi i definitivno sve privatizovane. U stvari, povod za bučno saopštenje o zatvaranju nelegalne šljunkare kraj Apatina verovatno su isposlovali novi vlasnici luka u Vojvodini, i to je još jedan argument u prilog privatizaciji onog dela javnih dobara koja služe pretežno privrednoj svrsi.
Nije cilj ovog zapisa da se potcene napori Ministarstva građevinarstva da uvede kakav-takav red u jednoj odavno zapuštenoj i gotovo kriminalizovanoj privrednoj oblasti već da se skrene pažnja na još jednu činjenicu koja upućuje na zaključak da se proces “fiskalizacije” svih privrednih branši u Srbiji pod istim uslovima odvija uz ogromne teškoće jer gde god bacite pogled vidite da sva javna dobra odavno imaju svoje “ponosne korisnike”, koji ne haju što se donose zakoni i izdaju inspekcijska rešenja o kaznama ili zahtevima da se u “sivim poslovima” poštuje bar minimum poreske discipline.
Uzgred da napomenem da ovde, dakako, ne mogu ulaziti u pitanje da li se sada “privode redu” samo “burazeri sa žutom mrljom”, to jest oni koji su se u sivoj ekonomiji, na primer, odomaćili dok je na vlasti u Srbiji bila koalicija sa Demokratskom strankom na čelu, dok se “naši burazeri”, to jest oni koji sada preuzimaju “paralelno sivo tržište”, preskaču prilikom “treniranja strogoće” u inspekcijskim službama. Ili su na udar napokon došli oni koji su se još za vreme Miloševića “snašli” u upravljanju javnim dobrima kao sponzori SPS-a ili neke tadašnje stranke vlasti.
Problem pregovora Srbije sa EU o poglavlju 23, koje obuhvata pitanje “pravne države”, u našim medijima se, sticajem okolnosti, često “sužava” na institucionalna pitanja u sudstvu i tužilaštvima (što je, naravno, nesporno bitno), ali je “zaštita prava građana” veoma široko polje na kojem i dalje “divljaju” mnogi snalažljivi ljudi povezani sa raznovrsnim centrima moći. Država zbog toga ne pokazuje “nultu toleranciju” prema poreskoj evaziji i nezakonitostima svake vrste već je čak u određenim slučajevima primorana (ili motivisana nekim političkim razlozima) da sa “baronima” sivog tržišta pregovara o uslovima pod kojima će oni legalizovati svoje poslovanje. Zbog toga se onima koji rade po zakonu često i ne isplati da rade jer ispadaju nekonkurentni i naivni.
