Izvor: Politika, 11.Jan.2013, 23:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Za sve je kriv Nikola Pašić

Memoarsku knjigu Koste Stojanovića „Slom i vaskrs Srbije” objavila Radio-televizija Srbije

U vreme slavno, kada je knez Mihailo Obrenović uspeo da od Turske carevine dobije na upravu beogradsku tvrđavu, kao i gradove Šabac, Smederevo i Kladovo, rođen je Kosta Stojanović (1867–1921), u Aleksincu, od majke Malene i oca Stevana, trgovca poreklom iz sela Malovišta kod Bitolja. Srednju školu završio je u Nišu 1885, kao jedan od najboljih đaka, da bi potom upisao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Filozofski fakultet Velike škole u Beogradu. Studirao je u generaciji sa čuvenim Mihailom Petrovićem – Mikom Alasom, stekavši na Velikoj školi univerzalna znanja koja su mu dala početne impulse za istraživanje prirode.

Ovako počinje životopis Koste Stojanovića, naučnika i profesora Velike škole i Beogradskog univerziteta, neumornog nacionalnog i političkog radnika, koji je sastavio Miomir Gatalović. Ovaj životopis uvod je u knjigu „Slom i vaskrs Srbije”, koju je priredio Slobodan Turlakov, a objavila Radio-televizija Srbije.

Najčuvenija dela Koste Stojanovića svakako su „Tumačenje fizičkih i socijalnih pojava” i „Osnovi teorije ekonomskih vrednosti”, ali je njegovo najpoznatije i najintrigantnije delo upravo „Slom i vaskrs Srbije”, koje je decenijama čamilo u tami, i koje RTS sada prvi put objavljuje.

Prvo zaposlenje Kosta Stojanović dobio je u Niškoj gimnaziji. U Nišu, naredne godine, objavio je svoj čuveni rad „Atomistika – Jedan deo iz filozofije Ruđera Josifa Boškovića”.Posle tri godine otišao je  na studijski boravak u Pariz.

Želeći da stekne najviši naučni stepen – doktorat matematičkih nauka, ističe Miomir Gatalović, Kosta Stojanović se 1897. godine uputio u Lajpcig, gde je ubrzo zapao u melanholično stanje, rezignaciju i zapitanost o svojoj daljoj sudbini. Razboleo se i posle tri meseca bio je prinuđen da se vrati u Srbiju. Posle Majskog prevrata (1903), Kosta Stojanović je zajedno sa Jovanom Žujovićem i Milojem Vasićem postao honorarni nastavnik Velike škole. Kada je Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet (1905), Stojanović je izabran za vanrednog profesora na novoj katedri primenjene mehanike. Univerzitet je napustio aprila 1906, kada je, u veoma delikatnom trenutku po Srbiju, postavljen za ministra narodne privrede u vladi Nikole Pašića.

Stupivši na funkciju ministra narodne privrede, objašnjava Gatalović, Kosta Stojanović je odmah bio bačen u vatru velikog političkog spora poznatog kao Carinski rat Srbije i Austro-Ugarske. Kosta Stojanović je, inače, osam puta bio ministar, u raznim vladama. Tokom Prvog svetskog rata Stojanović je sa srpskom vladom otišao 1915, prvo na Krf, pa u Rim, gde je vodio pregovore o budućem statusu jadranske obale, koji zbog potpisivanja Londonskog ugovora nisu došli do izražaja. U Italiju se vratio u proleće 1918, kada je pokušao da omogući nastavak rada srpsko-italijanskog komiteta i da približi stavove Italije i budućeg Kraljevstva SHS, ali ni ovo posredovanje nije bilo uspešno. U međuvremenu, od februara 1916, sa grupom poslanika prešao je u Nicu gde je organizovan Klub narodnih poslanika svih političkih stranaka kojem je predsedavao upravo Kosta Stojanović, a sekretar bio uvaženi Branislav Nušić. Klub je ustao protiv rada srpske vlade, ušavši u otvoreni sukob sa Pašićem, i to zbog suprotstavljanja Pašićevim koncepcijama stvaranja Velike Srbije, nasuprot jugoslovenskom programu koji je Klub smatrao jedinim realnim izlazom iz ratnog sloma.

O pritajenom sukobu Koste Stojanovića i Nikole Pašića govori i Slobodan Turlakov, u pogovoru. Kosta Stojanović, kaže, „više je presvisnuo, no što je umro, videći i kao državnik, i kao naučnik, neosnovanost budućnosti i razvoja zajedničke države, koja je nastala na srpskoj propasti, i nacionalnoj, i državnoj”. Otuda i nije čudno, što u naslovu, ovoj svojoj, kako je sam nazvao, „raspravi”, nije izdržao, jer „Slom i vaskrs Srbije” nije dovršen. Od poslednje, četvrte knjige, ostao je samo naslov, a ni treća nije bogata izvornim materijalima.

Tokom cele knjige, naglašava Turlakov, provejava Stojanovićeva temeljna potreba da dokaže da je Nikola Pašić bio jedan redak oportunista i egoista, da je sve drugo u njegovom životu bilo podređeno njegovoj neminovnosti u srpskom postojanju, da je bio čovek neobrazovan, da nije znao ni jedan strani jezik, da nije bio državnik koji stvara svojom politikom događaje, već se vukao za njima, prepuštajući da vreme reši i najveće egzistencijalne probleme srpske države...  Dakle, čovek koji ne samo da nije bio dostojan da bude decenijama na čelu srpske uprave, da je, konačno, najveći krivac našeg sloma na kraju 1915.

Baveći se pasionirano Pašićem, primećuje Turlakov, Stojanović je ponekad znao i da se zaleti, kao na primer, tvrdeći da Pašić nema nikakvo obrazovanje i da ne zna ni jedan strani jezik. Međutim, Pašić je pet godina studirao tehniku u Cirihu, koju, doduše, nije završio, ali je svakako za to vreme morao savladati nemački, kao i ruski, pošto je nekoliko godina, u raznim prilikama, i u Rusiji boravio. 

U svakom slučaju, knjiga Koste Stojanovića „Slom i vaskrs Srbije” baca novo svetlo na jedan period naše istorije, na vojni poraz Srbije 1915, i ulogu Nikole Pašića u tim prelomnim godinama.

Zoran Radisavljević

objavljeno: 12.01.2013.
Pogledaj vesti o: Aleksinac

Nastavak na Politika...