Izvor: Aleksinac.net, 28.Nov.2024, 01:53

Treći festivalski dan iz ugla Ane Stojković...

Kuća je tamo gde ti je srce

Piše: Ana Stojković

Trećeg festivalskog dana praizvedbe u Aleksincu na scenu je nastupio„ Zvezdara teatar” sa predstavom„ Kuća” od koje se mnogo očekivalo na ovom festivalu s obzirom na to da je za ovu predstavu tražena karta više valjda zbog toga jer režiju potpisuje Voja Brajović, a tekst još jedan glumac, Nebojiša Ilić, čiji je ovo prvi dramski tekst.

Glavne uloge u predstavi nose Ivana Zečević, >> Pročitaj celu vest na sajtu Aleksinac.net << Branimir Brstina i autor komada Nebojša Ilić.

Gde nam je kuća? Tamo gde smo odrasli, gde su nas snovi odneli ili tamo gde je fizički zakon odredio da ćemo biti?

Kažu da je sudbina svakog čoveka splet okolnosti koje nas isprate kroz život.

Dobro sam zapamtila tu fizičku premisu koju mi je rekao jedan zaljubljeni naučnik, budući fizičar. Tada, opčinjena fizikom nisam znala šta to sve može da znači.

Ali, gledanjem ove predstave o pitanju sedišta našeg doma u koji smo svi ukorenjeni postavlja u meni hiljadu pitanja iz ugla mlade devojke koja tumači glavnu ulogu.

Basnoslovni džezerki glas mlade Ivane Zečević odzvanja scenom maestralno u vapaju za mrtvom majkom i domom za koji više ne zna gde je. U njenom srcu, majčinom zagrljaju, selu gde joj je deda koga tumači Brstina.

Da li je to Beograd gde je odrastala, Toronto gde je sada ili selo gde bi volela da bude. Igrajući imaginarne igre sa dedom dok razgovaraju o mrtvoj majci duva sa ocem ne bi li izbegli svakodevicu kapitalističkog života u Kanadi.

Na dedino pitanje da li je tamo bolje za život, otac devojke govori da su tamo svi u strahu da ne izgube posao, ali da može da se zaradi i uveče naruči kineska hrana i popije dobar šampanjac.

„Ništa nije bolje ni kod nas u Srbiji“ -kaže deda na to.

Da je otac na poslu ceo dan dok Ivana koja tumači devojku u školi, gde, prema njenim rečima, nema prepisivanja i puškica kao u Srbiji i da joj je to strašno zasmetalo.

Pa da. Nema prepisivanja. Samo loši đaci su prepisivali. Toga valjda samo u Srbiij ima, te nam je sistem takav kakav jeste, a loši đaci preuzeli štafetu.

Nego da ne pišem više o tome, da ne odem predaleko. Mislim da nam je prepisivanja, lažnih i kupljenih doktorata baš dosta svima, izbotoksiranih sponzoruša bez grama mozga koje defiluju stvarnošću u kojoj se mi pristojni nekako ne nalazimo.

Nego da se vratim na dedu.

On uzima ikonu i pita da li im nedostaje majka koja je skoro preminula.

Svi su zagrlili dedu. Svima nedostaje majka, nežnost i toplina njenog doma, ali eto, nje više nema

I ne znaju da li i nju, onako mrtvu da prebace u Beograd.

Dijalozi tokom predstave vrcaju slabim humorom dilemom egzistencije o koju smo razapeti svi.

Na nemogućnost pokazivanja emocija jer se živi da bi se preživelo. Na očaj i vapaj džeza u Ivaninom glasu, tužnom i elegičnom, onakvim kakav samo džez može biti.

 Ivana ocu tu hladnokrvnost ne oprašta rekavši mu da bi volela da on makar prsne. Da se napije, zaplače.

Otac počinje tragikomično da ispušta zvuke, samo nekako labavo.

U pokušaju.

Onda opet malo duva.

Pa opet onako naduvani zamišljaju kako sa Brstinom igraju svakakve igre i grle se sa njim.

Ne, trava im nije pomogla da prebole. Halucinogene supstance koje su dozvoljene u inostranstvu, a kod nas još nelegalizovane, opušteno doprinose dobrom snu, ali, kako vidim u predstavi, u ravni su sa pejotlom. Obzirom na to da im se naduvanima i deda pojavulje u magnovenju dima.

Možda Srbija uskoro legalizuje i marihuanu u terapeutske svrhe. Ko zna…u skladu sa Zapadom.
Pogledaj vesti o: Aleksinac

Nastavak na Aleksinac.net...