Izvor: Aleksinac.net, 28.Nov.2024, 01:53
Drugi festivalski dan iz ugla Ane Stojković
Antratni krik Dušana Vasiljeva na sceni aleksinačkog pozorišta
Piše: Ana Stojković
Drugog dana festivalske večeri na sceni aleksinačkog teatra izvedena je predstava„ Misterija Dušan Vasiljev” u izvođenju Bitef Teatra.
Predstavu je režirao Marko Čelebić, dok tekst potpisuje Dunja Matić.
Antiratni krik Dušanove poezije utkane u narativ subverzivnog na sceni Dunja je predstavila na originalan način. Kroz magnovenje sa ženama, majkom, >> Pročitaj celu vest na sajtu Aleksinac.net << razgovoru sa novinarem i monolog o tome zašto je imao potrebu da piše pesme.
Joakim Tasić, Aleksandar Jovanović, Jelena Lončar, Marko Pavlović pojavljuju se na sceni dočaravajući lik i delo Dušana Vasiljeva, jednog od najpoznatijih antiratnih pesnika devetnaestog veka koji je živeo i stvarao tokom balkanskih ratova i bio učesnik istih.
Ove godine navršilo se tačno sto godina od smrti našeg najpoznatijeg lirskog ekspresioniste koga još možemo upoznati u čitankama. On je ovaj prolazni svet napustio sa samo 24 godine. ali iza njega ostaje svedočanstvo jedne ratne epohe ispisane rodoljubivom poezijom.
„Domovina” jedna je od njegovih prvih pesama koje smo u osnovnoj školi učili napamet.
„Domovina, to nije mrtva gruda
koja nas gvozdenom rukom veže,
to je ljubav za oblak što plovi ovuda
za pesmu što se ovde razleže. “
U tom prekratkom dahu života ne uspeva ni knjigu da objavi a Dušanove pesme, novele, drame rasute su po časopisima„ Sloga”, „ Književni jug”, „ Dani”, i„ Misli” koji je uređivao Sima Pandurović.
Njegove pesme sabrao je u jednu knjigu Živan Milisavac 1950. godine, a proza i drame objavljene su mu ‘80-ih godina prošlog veka. Pre nekoliko godina izdavačka kuća “Partizanska knjiga” objavila je dela Dušana Vasiljeva u dva toma.
Glumci, a posebno Bekim Fehmiju u današnje vreme, rado su recitovali njegove pesme.
U vreme socijalizma o njemu je pisao Radomir Konstantinović u eseju Dušan Vasiljev i poluglasovi levih ekstrema 1976. godine.
„Niko se nije prestravio, u ovo doba, od nagonskog čoveka onako kako se predstavio ovaj dečak - pesnik, izvrgnut na milost i nemilost nagonskim silama: čovek je, samim svojim nagonima, ovaj čovek rata: rat je tamo gde je čovek, i čovek je tamo gde je rat.”
Novinar koji prisustvuje njegovoj sahrani u predstavi uporno kroz vremensku distancu, unazad, pokušava od njega da sazna zašto piše i zašto odlazi u rat da gleda strahote?
„Da li si video tela ubijene dece, majke koje nad njihovim grobovima plaču, da li si video sve strahote rata, i zašto pišeš, kaži mi”, parafraziram novinara, koji u naletu pomahnitalosti razbacuje scenografiju živcima pokidanim od strpljivih pitanja
Vasiljev mu odgovara da on to čini jer ne zna drugačije i da je poeziju pisao zbog njegove majke koja ga je pisanju i naučila a potom i čitala prve stihove sa njim.
Minimalana scenografija rata na kojoj se nalazi odar na kome leži Dušan, osvetljena u trouglu bele pozadine asocira na jedinu svetlu tačku u Dušanovom životu obasjanu svetlošću iako je mrtav.
Novinaru rodbina dozvoljava da piše o njemu nekrolog jedino u slučaju da ga je novinar i poznavao.
On na sahranu dolazi da ispriča priču, ali ga tokom predstave Dušan ubija.
Jer u ratu, ubio je dosta njih, kako ističe tokom dijaloga sa novinarem.
U imaginarnoj stvarnosti koja tutnji scenom kao balkanski rat u prozno -poetičnom smislu gde se smrt i život prepliću kroz pozorišna svetla, a živi i mrtvi razgovaraju saznajemo zašto se pesnikom postaje.
Da li smo svi upoznali teren i strahote rata ili smo to mogli samo u Dušanovim pesmama da učimo dok smo pohađali osnovnu školu?
Da saznamo zašto je pisao. Jer, eto, rodio se kao pesnik.
„Da li ste poznavali Dušana?” - pitao je Dušanov otac novinara na sahrani Dušanovoj.
„Jedino u slučaju da ste ga poznavali, vi možete o njemu i pisati.”
Pogledaj vesti o: Aleksinac
