Izvor: Politika, 14.Mar.2014, 11:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Egipatska sisimanija
Masovna podrška feldmaršalu Abdelu Fatahu el Sisiju da nastavi tradiciju vojnika na vlasti i postane novi predsednik Egipta
Od našeg specijalnog izveštača
Kairo – Muhamed Fatih nema dilemu: vreme je za feldmaršala Abdela Fataha el Sisija.
Pošto je na kiosku u ulici kairske elitne ade Zamalek pažljivo sortirao jeftine slatkiše, ovaj 23-godišnjak raspoloženo odgovara na pitanje šta misli o šefu egipatske vojske koji se sprema >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da uoči predsedničkih izbora skine uniformu i da se, kao očekivani pobednik, pridruži plejadi oficira koji su Egiptom upravljali duže od šest decenija.
„Sisi je jedini čovek koji može da okonča haos koji nas je zadesio posle obaranja Hosnija Mubaraka”, kaže uz osmeh iza koga je teško dokučiti da li je njegov izbor slobodna volja ili strah od vlasti koji se, tvrde protivnici armije, ponovo useljava u život Egipćana.
Bio sam ovde 2011. svedok događaja koji su Egipćanima vraćali ponos i nadu, atmosfere koja je otvarala prostor slobodne utakmice različitih ideoloških i kulturoloških perspektiva, demokratske kontrole vlasti, uverenja da će barem onih 2,5 miliona novorođenih Egipćana godišnje imati manje siromašnu budućnost.
Ispostavlja se da su te tri godine izgubljeno vreme eksperimentisanja sa slobodom. Ništa od socijalne pravde. Ekonomija je u očajnom stanju. Egipat je suočen sa novim podelama, a svako novo krvoproliće i hapšenje dodatno ga udaljava od demokratije. Nisam do sada bio u zemlji koja ima ministra za – pomirenje.
Neslavno se završio pokušaj Muslimanske braće da politikom „islam je rešenje” donesu bilo kakav prosperitet 86-milionskom narodu. Posle godinu dana vladavine prvog slobodno izabranog predsednika, islamiste Muhameda Mursija – obeležene neefikasnim pokušajima rešavanja ekonomskih i socijalnih problema – Sisi je 2012. spretno iskoristio, tvrde organizovao, masovan protest na kairskom Tahriru, epicentru prvog revolta.
Proglasio je revoluciju 30. juna. Na Mursijeve sledbenike udario je brutalnom silom koja je iza sebe ostavila najmanje 1.500 ubijenih. Potom je lidere Muslimanske braće poslao u zatvor zajedno s 21.000 njihovih aktivista i na kraju uhapsio i svrgnutog predsednika – koji ga je doveo na čelo Vrhovnog saveta oružanih snaga – i kome se sada sudi po mnogim tačkama optužnice, od ubistva do saradnje sa ekstremnim islamistima.
Muslimanska braća su ponovo zabranjena stranka, proglašena za terorističku organizaciju. Da li onda preti opasnost da će vojska, koja pozadinski drži sve konce vlasti, prekinuti eksperiment sa demokratijom? Kakvom demokratijom? Demokratijom u zemlji navikloj na autoritarnu vladavinu Nasera, Sadata ili Mubaraka? Demokratijom sa Tahrira 2011. koja se pre nego što je i dobila šansu zagubila u islamističkim sanjarenjima o obnovi kalifata? Demokratijom u zemlji faraonske tradicije u kojoj je gotovo svaki drugi stanovnik nepismen?
Možda zbog svega toga, i još koječega, čini se kao da Sisija ovde obožavaju. Taksisti, obični ljudi sa ulice, veliki deo inteligencije koji se plašio islamista.
„Svako voli Sisija. Muškarci, žene, malo dete, mačke, svi vole Sisija”, kaže mi Ibrahim Sajed, prodavac mirisa u centru Kaira.
Kada ga pitam kako je onda pre dve godine 54 odsto Egipćana glasalo za Muslimansku braću, koja tvrde da Sisi ponovo pravi „policijsku državu”, samo ponavlja: „Volim Sisija, svako voli Sisija.”
Biće da Sisiju najviše veruju kao autoritetu koji će Egiptu povratiti stabilnost.
„Nastavak konflikta između pripadnika različitih političkih snaga i njihova neslaganja o tome kako treba voditi zemlju mogli bi da dovedu do urušavanje države”, kaže on.
Uprkos nezadovoljstvu jednog liberalnog dela zemlje koji zazire od armije, 60-godišnji general iz Mubarakove ere očito se nametnuo kao ključni arbitar nacionalne budućnosti. Njegov lik možete da nađete na čokoladama, majicama ili kravatama. Štampane su, više kao suveniri, novčanice i lične karte sa kojih feldmaršal zamišljeno gleda. Bolji znalci su ipak obazriviji prema ovoj euforiji.
„Otvorenu sisimaniju prati i prikrivena sisifobija”, kaže mi stari znanac Ivan Iveković, profesor političkih nauka sa ovdašnjeg Američkog univerziteta. „Muslimanska braća su sada ređe na ulicama, ali oni su tu, oko nas.”
Otpor islamista je utihnuo, ali nije slomljen. Mursi je njima i dalje legitimno izabrani predsednik.
„Autokrati Mubaraku trebalo je nekoliko godina da uguši pobunu islamista devedesetih. Braća su bila zabranjivana i tokom prethodnih decenija kada su Egiptom upravljali oficiri, ali oni su i dalje i te kako prisutni”, upozorava Gamal Soltan, profesor političkih nauka sa Američkog univerziteta.
Ima i onih koji misle da će Sisijeva kandidatura samo zaoštriti front koji je otvorio sa Muslimanskom braćom. Ubistvo jednog generala policije u januaru i pogibije više stotina pripadnika snaga reda u proteklih godinu i po dana nagoveštavaju da će se neprijateljstva produbiti, da haos neće tako lako biti uklonjen iz sve dublje podeljene zemlje.
Sisi poziciju u domovini gradi na autoritetu i popularnosti armije, koja se u Mubarakovim završnim danima okrenula protiv svog glavnokomandujućeg. Obećava da će vratiti red i mir. Da će izgraditi milion stanova za mlade.
Teren pred Sisijem se raščišćava. Poseban vladin panel je ovih dana optužio pristalice Muslimanske braće da su najodgovornije za krvoproliće kod kairske džamije Raba el Adavija 14. avgusta prošle godine, što je jedan od najkrvavijih dana egipatske istorije, u kom su izginuli mahom Mursijevi simpatizeri. Armiji je jedino prebačeno što demonstrantima nije dala više vremena da se evakuišu pre nego što je upotrebila bojevu municiju.
Potajno hvaljen na Zapadu kao neko ko je rešen da stavi tačku na Ihvane, Muslimansku braću, feldmaršal može da računa i na podršku Vašingtona, koji ga je posle udara blago upozorio uskraćujući deo godišnje vojne pomoći od 1,5 milijardi dolara, a sada ga „savetodavno” podseća na neophodan balans moći vojske, civilne vladavine i sudstva.
Kako žalbi na izbore koji bi mogli da se održe do maja neće biti, Sisi može da računa i na one koji ga ne vole: „Ako treba da biram između dva zla, armije i Ihvana, izabraću vojnike”, kaže mi Vael Eid (43), inženjer koji radi u siromašnom kairskom predgrađu Imbaba.
Tu je i Muhamed Fatih: „Ja sam siromah, felah iz Delte. Ne razumem se u politiku, ali osećam da samo Sisi može da nas spase”, kaže povlačeći dim i premeštajući robu po kiosku.
Boško Jakšić
objavljeno: 14.03.2014.
Pogledaj vesti o: Ada
