Izvor: Politika, 25.Jan.2015, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mlađa i sudbine bivših političkih komandosa
Nije tajna da su Mlađa Dinkić i Mile Dragić imali savršeno fer odnos. Nisu, naime, očima mogli da se vide. Biznismen, proizvođač oružja i hotelijer Dragić je to i dokazao. Pao mu je mrak na oči kada je video Dinkića s još nekoliko ljudi u svom hotelu „Moskva”.
Isteravši Mlađu iz hotela uz uličarski rečnik, Mile je ipak narušio iskreni odnos pažljivo gajene mržnje i prestižni hotel pretvorio u srpsku apsanu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << otvorenog tipa. Zbog nasilnog izbacivanja Mlađe iz „Moskve”, kada je, umesto grmalja, taj čin na sebe preuzeo tajkun, nekadašnji lider G 17 i URS-a postao je zatočenik svoje političke prošlosti.
Doduše, čoveku koji je razveo najmanje dve srpske vlade, što ga je kandidovalo za Đenku srpske politike, predviđali su budućnost koja bi mogla da se poredi sa situacijom u koju bi, recimo, upao Dule Vujošević, kada bi se pojavio i zatražio reč na Glavnom odboru naprednjaka.
Ali, šta je moglo drugo da se očekuje od političara za specijalne operacije koji je dve vlade napustio sam, da bi se na velika vrata vraćao kao koalicioni partner nove vlasti? Uterivač đavola svake postoktobarske vlade uvek je morao biti obavezno i opravdano prisutan u Nemanjinoj 11, kao uterivač dugova koga su poslali stranci, da štiti i oplođuje njihove novce.
Tako mi svih domaćih i stranih banaka, Nacionalne štedionice, Fijata, Jura Korporacije i kiparskih para, ako lažem ili sam zao.
Zato je malo ko verovao da će se ekspert konačno smiriti u svingerskom braku između vučićevaca, crvenih, regionalista, penzionera, Rasima i Palme u Dačićevoj vladi, iako je i tada, po principu kopi-pejst prethodnih vlada, Mlađa preuzeo ulogu apsolutnog gospodara vaskolike ekonomije.
To je njegova misija, a naša kob! Da po našim džepovima pretura taj isti lik tolike godine. I Mlađina i naša kob je u tome što je njegova formula viška vrednosti nešto drugačija od Marksove. On je, naime, ekonomista koji veruje da je parlamentarna demokratija drugo ime za legalizaciju krvne osvete, pa je stvorio novu jednačinu ekstraprofita: dva oka za oko, dva zuba za zub.
Mlađino degažiranje iz vlade pokazalo je kako je uterivač đavola i spoljnjeg duga doživeo „realnost na terenu” i da se u Srbiji konačno pojavio – isterivač Mlađe! Ako se složimo da i za Mlađu ima Mlađa, koji se, doduše, zove Ivica Dačić, da li je incident u „Moskvi” nagoveštaj da će ekspert predavati teoriju političke i ekonomske istorije? Ili, će, možda, igrati jamb sa Miškovićem?
Ali, kakva god bila Mlađina sudbina, o njoj mogu raspravljati samo pravne institucije države, a ne Mile Moskovljanin Dragić, koji bi, verovatno, na pomen zarade svog prvog miliona, umesto odgovora, pustio nemi film. Ako razumete šta hoću da kažem. Istina je da je Mlađa opustošio domaće banke i predao bankarsko tržište stranim zelenašima. Istina je da je potom bio koristan za Đinđića, da bi ga potom izdao. Isto je uradio i sa Živkovićem!
Bio je lojalan novom gazdi, Koštunici, da bi Voja tek protokom vremena, saznao ko mu je sin Brut. Mlađa ni kasnije nije trepnuo kada je lagao za Borisa o besplatnim akcijama. Čak je proglašavan finansijskim Mesijom, pa su njegova obećanja sezala sve više i više.
Da je Mlađa obećao Srbima da će hodati po oblacima, popeli bi se. Da im je rekao da je rasol lek za rak, popili bi celo bure. Čak je jedno vreme omađijao i lukavog Palmu, obećavši mu da će mu za seosku slavu dovesti Betovena lično. Ali ne da peva, nego da gostima pod šatorom služi pečenje.
I svi lideri su želeli takvog političkog komandosa za prljave poslove u svom timu, iako su negde, duboko u sebi, znali da će im, posle koalicionog braka s njim, uši narasti za tri broja.
Otuda Mlađa, ma kako ga osim Kebe, Kikija Lesandrića ili Dženana Lončarevića za koje komponuje pesme, kao i uže familije, koja ga iskreno voli, većina građana smatra jednim od krivaca za ekonomski postoktobarski slom, mora biti apsolutno bezbedan i zaštićen. Ma gde da kroči. Pa makar to bilo i udruženje penzionera Beobanke.
Poput Čede Jovanovića, on pripada predatorskom tipu političara, zaduženog da čisti prljavštinu iza svojih vladara ili da im krči stazu, kao buldožer koji probija put na Goliji.
Na drugoj strani, Rasim Ljajić nikada, recimo, neće pripadati tom soju srpskih političkih kauboja, zaduženih da drže stoku na okupu, te će jednako bezbedno moći da uđe i u tajni haški patriotski klub i u džamiju. Otuda paradoks da niko nije primetio kako je Rasim daleko dugovečniji na vlasti, iako se činilo da je Mlađa besmrtan.
Utoliko je čudnije ako Mlađa nema obezbeđenje, poput onoga koje ima Čeda. Razume se da bi se poreski obveznici i u tom slučaju osećali kako ih je Dinkić, čak i posle skandala s besplatnim akcijama, ponovo naučio da njaču. Ali, i kada je lagao, Mlađa je to činio u ime države, ma kakva nam se ona i tada i sada činila. Kada je uništavao, on je bio nemilosrdan.
Kada se uvlačio vladarima, a poslednji je bio Vučić, Mlađa je takođe bio nemilosrdno probojan. Bio je surov prema svakome ko kaže da Vučić nije lep, da nije pametan i da nije – premijer. I to što Palma uporno žali za Mlađom, takođe je prirodni tok stvari. Ako Mlađa već komponuje za Kebu i Džena, zašto onda sumnjati da je napisao note i za Devetu simfoniju?
Ali, sada je Dinkić, demonstrirao je to Mile Dragić svojim ispadom, ipak van glavnih tokova moći. Zamislimo, zato, kako se tek bedno i ostavljen na cedilu oseća neki anonimni inspektor koji je hapsio najveće narko-bosove, ako oseti da ga je država, za koju je radio, prepustila samome sebi i tim divnim narko-stvorenjima koja traže osvetu?
Zašto taj inspektor ili neki hrabri uzbunjivač koji upozorava na korupciju, poput Mlađe, moraju imati jednak tretman – ma kako opštenarodne simpatije bile okrenute ka onoj dvojici, dok bi, možda, eksperta Đenku ipak radije prepustili Kebi, Dženanu, Breni i Saši Popoviću?
Odgovor je jednostavan. Zato što su i anonimni inspektor, i bezimeni uzbunjivač, i Mlađan Dinkić radili za državu, svako na svoj način. I bez obzira ko od njih duže od nekoliko sekundi sme da gleda u sliku svoga sveca, a da ne obori oči, njihova bezbednost mora biti osigurana. Ukoliko, razume se, želimo da budemo ozbiljna država.
Slatki ukus vlasti, nikako da to nauče i naši vladari i običan svet, na kraju izgubi ukus. Šta raditi sa bivšima, kada ostanu na vetrometini običnog životarenja, kada je daleko gora stvar gledati u oči penzionerima koji rone na suvom, obarajući sve rekorde, jer bez novca i vazduha, dočekuju sledeći prvi u mesecu?
Doći će dan kada će i Vučić biti bivši. Svetina koja sada čeka u redu na rukoljub ga tada neće poznavati, ali sumnjam da će da izgubi GPS i da zaluta na espreso u Miškovićev hotel „Kraun Plaza”. Tamo nema penzionera, pa sadašnji vožd ne bi morao da strahuje zbog mera štednje koje je uveo.
Ali bi se mogao pojaviti Miško, sa čitavom tajkunskom ekipom koju je Vučić poslao u aps. Ukoliko, naravno, Miškovo vlasništvo nad Plazom pretekne Vučićevu vlast.
Ovo je Srbija, i njenu prevrtljivu ćud su osetili i Sloba i Koštunica i Đinđić i Boris – da ne idemo dalje u istoriju. Oni su takođe imali plebiscitarnu podršku, a potom su bili žrtve njenog gneva, ravnodušnosti ili posmrtnog priznanja koje je dobio Zoran.
Međutim, ko god je, u ime naroda, radio za državu, mora unapred znati da ga ta država nikada neće ostaviti na smetlištu. Neka o tome odlučuje istorija, a ne Mile Dragić i kompanjoni.
Aleksandar Apostolovski
objavljeno: 25/01/2015
.jpg)
