Autor: Sasa Jovanovic, 12.Feb.2009, 02:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Kako prodati svoju državu?

Danima se već rasplamsava vrlo interesantna diskusija na blogu Dragane Djermanović. Naime, od jednog posta o brendiranju Srbije i najave drugog posta, nastao je niz postova na tu temu, dokaz da stvari nikad ne idu kako zelimo, a nekad je to, kao u ovom slucaju čak i dobro.

Komentara ovakvih i onakvih a u poslednje vreme sve boljih i boljih i ako neko i želi da isprati ovu diskusiju morao bi krenuti od početka inače se neće snaći. Gagino pisanje probudilo je u meni neka razmišljanja iz nekog vremena još pre nekoliko godina kada sam pokušavao sa prijateljima da napravim marketing agenciju. Od svih njih ja sam bio spreman da to guram sa entuzijazmom, volonterski, dok ne stasa, ali drugi nisu mislili tako. Pitali su koliko će biti plate i slične stvari. Tako mnoge dobre ideje umiru, jer oni na koje se možete osloniti ne dele vaš entuzijayam i energiju. A niko od nas nije perpetuum mobile i nema neisrpne resurse. Još ako te ne podrže oni na koje se oslanjaš u koje veruješ toliko da im poveriš svoje misli i ideje, onda su velike šanse da ideja umre i pre nego počne da se materijalizuje u prepoznatljiv oblik. Adižes je tu ranjivu fazu nazvao doba udvaranja, kad pokušavate druge ubediti u svoju ideju.

Da se vratimo malo na analogije sa živim bićima koje se koriste u marketingu, ekonomiji, menadžmentu. Naprimer proizvodi slede jedan evolucijski obrazac:

Embrion
Rast
Konsolidacija
Zrelost
Zasićenje
Opadanje
Isto je i kod stvaranja “nečega” pa zvalo se to organizacija, pokret ili preduzeće. Prva faza, faza Udvaranja najosetljivija. Osnivač je zaljubljen u svoju ideju, njegove su misli transcedentalne i prevazilaze uskogrude interese za čistom dobiti. On želi da učini da ideja živi da drugi shvate koliko dobrog ona donosi. I upravo u ta faza kada se intezivno promoviše ideja “kako će nam dobro biti kada…” je divna prilika za lešinare i slabe da napadnu ideju koju ne razumeju (a nisu li odvajkada ljudi upravo najljuće napadali ono šta ne razumeju?). To je faza kad i prijatelji mogu da te izdaju jer te ne shvataju i misle da si “prolupao”. Optimizam je vrlo krhko osećanje. Kad mu izmaknete svaki oslonac bazira se samo na snu. Snovi imaju moć da se ispunjavaju. A sanjare realisti i pesimisti ne vole. Previše sijaju. Previše talasaju. Previše govore. Previše su nerazumni. Aha, to je to - nerazuman je isto što i opasan. Van kontrole. Šta činiti? Neka se time bave oni koji nemaju snove. Da se vratim na snove i nešto o čemu sam tih godina, pre nekih 5 godina razmišljao. Razmišljao sam o tome, kako da prodam svoj grad! Lucidne ideje imaju neobičnu osobinu da vaskrsnu.

I sada se pitam - ne kako da prodamo grad, već kako da prodamo svoju državu? Ljudi, kako da prodamo Srbiju?

Zvuči… da, zvuči, lucidno, neotesano, skoro “izdajnički”. Ali ja zaista želim da prodamo Srbiju. Samo da li ima kupaca? Želim da je prodamo onako kako se prodala Amerika. Kako se prodala Francuska. Italija. Rio, karneval. Da prodamo san o jednoj neverovatnoj državi koju svako mora videti. Oni koji su u naslovu i ovim dosadašnjim rečima namirisali nešto nepatriotski nema potrebe da čitaju dalje. Ja pišem o prodavanju snova. Onima koji ih žele.

Srbija. San u glavama onih koji nisu rođeni u Srbiji. Dostižan? Zašto bi neko sanjao da dođe u Srbiju? Ili da ima nešto iz Srbije? Hajde da popišemo šta je to sve šta vredi ljudima van Srbije, koje su to vrednosti koje su neteritorijalne, koje ako stvorimo ili predstavimo, ako ih već imamo, možemo zagolicati maštu onih nekoliko milijardi ljudi van Srbije. Da im prodamo Srbiju kao mesto koje vredi, kao mesto koje ima “nešto”, dušu, miris, da nas vide kao endemsku tačka na planeti. Nešto šta vredi videti.

Ne govorim ja o rasprodaji imovine Srbije, ne govorim o koncesijama, ja govorim o snovima kojih se boji 99%srpske populacije (paušalna i verujem netačna aproksimacija). O onim istim snovima zbog kojih i kad mogu ne odlaze iz Srbije već ostaju ovde. Danas sam upitan kakav utisak imam posle te cele serije postova i komentara. Odgovorio sam da imam utisak kao da su ljudi u nekom snu, noćnoj mori, gde jedva pokreću udove, kao da ima nevidljivih stega koje ih sputavaju da učine jednostavan prirodan pokret koji budni čine i bez razmišljanja. Gde su te stege? Da li su to ljudi koji ne veruju nama nerzumnima što se usuđujemo da sanjamo? Ili su stege u rukama onih od kojih očekujemo da urade naš posao. U rukama političara od kojih, ne znam zašto, očekujemo da budu magovi. Da li sve rešavaju političari? Da li je neophodno imati zakon, propis, da bi svoju zemlju predstavio u dobrom svetlu? Da li je neophodan zakon, pomoć vlasti da bi se brendirala Srbija? Znam da će mnogi reći “potrebno je”, ali ja im odgovaram - nije potrebno! I neću da dokazujem jer sam ja sa one druge strane, na kojoj su nerazumni. Oni koji menjaju svet. Potrebno je i neophodno samo da oni koji veruju da možemo živeti u boljoj zemlji, da možemo imati bolji imidž Srbije, ne odustanu pre nego su pokušali. Neki će reći, ma pokušao sam toliko puta i nema šanse takav smo narod, loš. Ma nije tačno. Nije tačno, pokušajte ponovo, i ponovo, i ponovo, dok ne uspete. Djordano Bruno je goreo na lomači jer je tvrdio da Zemlja nije centar sveta. I nije centar. Mi smo prošli kao narod kroz pakao jer su nas “vođe” ubeđivale da smo centar sveta, da smo bogom izabran narod, da smo najbolji u svemu. Sad kad su se takve gluposti stišale, skloni smo verovanju da smo najgori? A zašto ne bismo za promenu bili jednaki sa drugima a ne uvek “naj” pa makar i u lošem?

Ključ promena je u našim rukama. U rukama svakog od nas. Mi nerazumni imamo snage da promenimo svet. Samo je potrebno da dozvolimo onim drugim nerazumnim ljudima koji veruju u Bolju Srbiju, Brendiranu Srbiju da budu nerazumni i da taj krhki san ne osujećujemo jalovom pričom o problemima, lošim navikama, preprekama.

Ne želim da raspravljamo o problemima, želim da raspravljamo o rešenjima. I onda će i 1% onih koji žele nešto promeniti biti dovoljan. Tako možemo prodati Srbiju, a da ne prodamo nijedan njen metar. Da je učinimo željenim i vrednim “proizvodom”, izvorom dobrih stvari, prijatnim mesto za posetu, za boravak, prepoznatljivom.

Ja u to verujem. Da ne verujem, ne bih živeo ovde. Sam ne mogu mnogo učiniti, a ipak činim sve da ono šta radim radim najbolje što mogu i da nikad ne govorim loše o onima koje volim. Ni o svojoj zemlji. Nije najbolja. Ali moja je. I volim je. I zato je želim “prodati” da i drugi vide koliko je lepa.