Izvor: Objava, 31.Okt.2020, 12:10

СЛАВА СРПСКОГ ХУСАРСКОГ ПУКА У ЦАРСКОЈ РУСКОЈ ВОЈСЦИ У XVIII ВЕКУ

Хусари су у извесном смислу својеврсни елитни род српске војске која је, пред надирањем Османског царства крајем XIV и почетком XV века, створила вид лаке коњице, данас познат као хусари, која је у војно-тактичком смислу била адекватан одговор продору Османлија на српска подручја. Потом, како је време протицало, пракса али и традиција српских ратника-коњаника пренела се и у редове угарске, пољске, али и царске руске војске. Тако се раскошно одевен српски војник на брзом коњу, наоружан бритком сабљом, нашао у редовима руске царске војске војујући у Руско-турском (1768-1774) рату у саставу Српског хусарског пука, који је постојао од 1723. до 1783. године.

Једна од славних биографија Срба хусара у царској руској војсци јесте биографија Симеона Пишчевића (1731-1797), који се прославио у шестогодишњем Руско-турском рату, поставши пуковник. Због неустрашивости и доприноса руској победи одликован је и промовисан у чин генерал-мајора, поставши по царском одобрењу власник неколико села у Малорусији. Пензионерске дане проводиће на својим имањима, која су се протезала до Могиљевске губерније, на којима је живело хиљаду душа. На царском двору, процењено је, како Пишчевић истиче у својим мемоарима - "да сам се удостојио да примим својеручно писмо царице Катарине Друге за мој рад. У знак царске благонаклоности, удостојен сам војним орденом великомученика Победоносца Георгија".

Царску дозволу да пређе у Русију Симеон Пишчевић добио је 1753. године, посредством руског генерала Јована Шевића, Србина из јужне Угарске, служећи најпре у дворској служби. Од 1757. био је ангажован у тзв. Црногорској комисији, која је имала задатак да преко Аустрије доведе у Русију исељенике из Црне Горе, а исту мисију обављао је и у Петроварадину и Митровици током наредне године. Пре него што се прославио у Руско-турском рату, Пишчевић је служио у Бугарском хусарском пуку у Новој Србији, потом је прекомандован као виши мајор Српског хусарског пука у Смоленск, да би као потпуковник прешао у Харковски козачки пук, а уочи Руско-турског рата у Кијев, службујући при Жицком пуку. Након тога бива послат у Пољску с поверљивим политичким задатком.

Симеон Пишчевић родом је био Сремац, рођен у Шиду. Отац му је био капетан подунавске Ландмилиције и командант Шида. Водио је порекло од племићке породице. Школовао се у родном месту, а потом у Петроварадинском Шанцу, Бечу, Сегедину и Осијеку. Кад је Аустрија повела рат с Француском, отац га је повео са собом као добровољца Славонско-подунавског пука, у којем је врло брзо, због знања немачког језика и лепог рукописа, постао ађутант. Са седамнаест одликован је чином поручника у Сремском хусарском пуку. Године 1749. напушта службу у аустријској војсци.

Генерал-мајор Симеон Пишчевић своје пензионерске дане проводио је пишући на руском језику две књиге, обе остале у рукопису: кратку историју српског народа и своју аутобиографију "Извештај о доживљајима Симеона Степанова Пишчевића" (у српском преводу "Мемоари") у којој је живо и занимљиво приказао српску сеобу у Русију средином XVIII века и тешко сналажење пресељеника у новој средини.

Петар Текелија (1720-1792) дошао је у Русију после рата за аустријски престо. Са чином поручника укључен је у редове Српског хусарског пука, добивши за неколико година чин капетана. У Руско-пруском рату истиче се храброшћу, у бици код Колина био је и тешко рањен. Добија чин потпуковника. Гласовити фелдмаршал Петар Салтиков одредио је Петра Текелију за команданта над посебним, летећим одредом; иначе у овом рату Текелија се посебно истакао у бици за Берлин. У извештају генерала Захара Чернишева забележено је: "Потпуковник Текелија са Српским пуком и Козацима храбро је напао непријатеља, о чему сведочи хиљаду заробљених", затраживши од Врховне команде да буде награђен највишим чином, што је и уследило после освајања Толберга, који је заузео славни Српски хусарски пук.

Сада већ пуковник, Петар Текелија постао је командант Српског хусарског пука, предводећи тај одред и кад су руске снаге интервенисале у Пољској 1767. године. За заслуге у бици код Когула 1770. добио је Орден Свете Ане I степена и био унапређен у генерал-мајора. На концу рата, године 1774, произведен је у генерал-пуковника и одликован Орденом Светог Георгија, те намештен за војног команданта Новорусије. За срце јуначко изазова никад мало. Опколивши утврђење Сич, на Дњепру, сазвао је скуп старешина Запорошких козака и прочитао им манифест царице Катарине II о укидању Запорошке козачке војске. Будући вичан не само војној већ и дипломатској вештини, Петар Текелија успео је да развојачи Запорошке козаке - без проливања иједне капи крви. Царица Катарина II наградила га је Орденом Светог Александра Невског, да би нешто касније добио и унапређење у генерал-аншефа, бивајући постављен за команданта посебне армије, која је бројала 18.000 људи, са задатком да чува границе на обалама Црног мора. У новом руско-турском рату који је избио 1787. године Русе су предводили кнез Григориј Потемкин с Кримским корпусом и генерал-аншеф Петар Текелија с Кавкаским корпусом. У току рата Текелија је пао с коња, задобивши тешке повреде, па је завршио с војничком каријером отишавши у пензију, након чега се преселио у Новомиргород, насељен Србима.

Текелија је био веома богат. На његовом имању радило је пет хиљада кметова.

Симеон Зорић (1743-1799) доселио се у Русију заједно с породицом свог брата од ујака, премијер-мајора Максима Зорића, који га је и усмерио ка војној служби. Зорић је у Руско-турском рату показао велику храброст, служећи као наредник у Српском хусарском пуку. Захваљујући њему, Руси су 1769. године победили татарску војску у Бесарабији, а касније је са својим пуком спречио Турке да дођу на Прут. Потом бива рањен и заробљен од Турака, с којима се борио прса у прса. Пет година је провео у заробљеништву, да би се, склапањем Кучук-кајнарџијског мира, вратио у Русију после размене заробљеника. За учешће у рату с Турцима одликован je Орденом Светог Георгија IV степена. Напредујући у војничкој каријери, добио је чин генерал-лајтнанта и добро у Шклову, где се настанио. Помагао је многе Србе, нпр. Доситеја Обрадовића.

У периоду Првог српског устанка који је трајао од 1804. до 1813. године, у одређеним интервалима, руска коњица, чијем стварању је знатно допринео један Србин, генерал-поручник Јован Шевић, била је присутна у Србији како би помогла устаницима.