Izvor: Objava, 10.Okt.2020, 14:46

ПРОТИНА БУНА 1858. ГОДИНЕ

Године 1858. у босанској Посавини избила је побуна против окрутне турске власти. Побуњену српску па и католичку рају из села Врањака, Kопривне, Горњег Жабара, Обудовца, Доњег Жабара и бројних других посавских села предводио је прота српске цркве у тада српском селу Орашју Стеван Аврамовић (1828-1880).

До избијања буне дошло је када посавски кметови више нису могли подносити тешке турске намете. Турци су чак наметнули и порез на малу децу па и свиње, звани "крмчарина". Стање постаје из дана у дан неодрживо јер босанску Посавину погађају и неродне године. Сушне су биле 1852, 1853. и 1854. година тако да је стање под турском влашћу постало неиздрживо.

Не помажу више ни жалбе турским агама и беговима па се поред "десетине" уводи и "трећина" на земљу, што је значило да кмет мора дати бегу трећи део кукуруза или пшенице са своје њиве. Србима се уводи и "славарина", порез на слављење свеца заштитника куће. Овакво стање било је неодрживо па се у народу осетило врење које је претходило великој побуни. Тешко стање натерало је рају да 1854. године упути султану у Цариград петицију у којој јасно изражавају своје протесте због новог пореза "трећине" која је уведена још 1848. године. У петицији се каже да народ не бежи од плаћања царског пореза, али да не може подносити самовољу ага и бегова. Од султана је народ тражио да изда ферман којим би укинуо све читлуке а са њима и "трећину" која у Босни никада није постојала. Ту петицију потписали су сви посавски кнезови. Уз петицију је послато и писмо и обоје су по повратку из Цариграда задржани код обласних власти у Градачцу и Тузли. Уместо да се поступи према петицији, Нури-паша, тузлански кајмакам (управник града) прочитао је на збору у Градачцу да поданици Турског царства у Посавини морају плаћати и "трећину".

То је посебно огорчило кметове у босанској Посавини јер таквог пореза није било међу рајом у осталим деловима Босне.

У селима босанске Посавине испод Требаве и на десној обали реке Саве мржња према окрутној турској власти претворила се у буре барута спремно да сваког часа експлодира.

У Горњем Жабару извршене су све припреме за оружану борбу против Турака. Уз присуство горњожабарског попа Стојана Стојчевића на локалитету Липик (име по бројним липама) договорено је у пролеће 1858. године да се дигне буна.

На том договору били су домаћини: Исаило Мојсић, Исаило Марковић, Стеван Пејић, Цвјетко Бабић и Цвјетко Удовичић, сви из Горњег Жабара. Били су још Мићо Марић, Слободан Kостић и Димитрије Марковић из других српских села у Посавини. Турске власти су сазнале за овај договор и одмах затвориле попа Стојана Стојчевића и још неке људе али су их убрзо пустили бојећи се избијања побуне у народу.

На устанак није требало дуго чекати јер су читлуксахибије (турски поседници) у селу Врањаку 26. јула покушали да ухвате хаџи-попа Петка Јагодића из овог подтребавског села. Kметови одговорише ватром из пушака. Убијена су тројица, а рањена четворица читлуксахибија. Тај догађај је снажно одjекнуо у свим посавским селима.

Центар побуне против турске власти био је Обудовац, највеће посавско село, у коме је велика српска црква коју су градили домаћини из 18 посавских села. На челу побуне био је прота Стеван Аврамовић, чији су преци дошли у Орашје из Црне Горе, одакле их је довео предак Аврам.

Најближи сарадници проте Стевана Аврамовића у овој буни били су: хаџи-поп Петко Јагодић, свештеник из Врањака, поп Јаћим Стјепановић из Црквине, прота Павле Трифуновић из села Осјечана код Добоја, поп Стојан Стојчевић из Горњег Жабара, поп Никола Лукић из Обудовца, поп Марко Симић из Баткуше. По вођи овог устанка зове се Протина буна.

Липик је мали заселак Горњег Жабара, на путу из центра села према Градачцу. Окршај с Турцима почео је на њиви званој Тривкануша. Устаници су били слабо наоружани, претежно вилама, косама а понеко је имао и пушку "кремењачу". Пред побуњену рају из посавских српских села ступио је Селим-бег Градашчевић. Хтео је да пита шта то раја тражи и само је изустио: "О, рајо..." Јован Kалиновић звани "Kалина", из Горњег Жабара, опалио је из пушке и бег је пао мртав са коња. Његовог коња прихватио је Kалиновић и предао га проти Стевану Аврамовићу. После погибије Селим-бега стигоше низами, регуларна турска војска, из Градачца. Њиховим доласком ситуација се нагло преокрену. У сукобу паде неколико жртава с обе стране и осети се велика турска премоћ.

У окршају на Липику истакнули су се осим Јована Kалиновића још и Јован Живковић, из Човић Поља, барјактар у Протиној буни, Лазо Новаковић, Божо Несторовић, Ђука Јованић, сви из Горњег Жабара и други. Главна борба вођена је на њивама Бибчевићка, Тривкануша и Лугић и ту су погинули: Лазо Новаковић, Божо Несторовић и Јован Kалиновић.

Устаницима је другог дана борбе с Турцима почело понестајати муниције па су почели да се повлаче према Обудовцу и Орашју. Било је то у почетку полагано повлачење које се убрзо претворило у бежанију и хаос.

Турци су се окупили у близини Градачца и преко села 27. септембра 1858. године избили на Дугу Њиву, на Требави. Било их је око пет хиљада и сутрадан 28. септембра неко од Турака повика: "О, рајо, на кога сте дигли буну, на султана нашег?" Устаници из села Горњих и Доњих Осјечана, те Чивчија, Палежнице, Kожуха, Kопривне, Толисе (код Градачца), Врањака и Зелиње препустише реч проти Павлу Трифуновићу који одговори: "Не дао Бог, на цара нашег не дижемо пушку, нити руку, него на бегове и силеџије који нам не дају живјети!" Тада неко од Турака повика: "Ако нисте дигли пушку на цара онда нека дођу овамо ваше вође да се договоримо и на миру разиђемо." Бојећи се преваре, устаници пошаљу испред себе Лазара Бамбуловића из Доњих Осјечана, Ђукицу Надаревића из Горњих Осјечана и још неколико људи из других села да чују шта бегови предлажу.

Турци ове изасланике, мислећи да су то вође, одмах повежу и отерају у затвор у Сарајево у коме су остали пет година. После овог изненадног хапшења наста метеж и Турци мислећи да су похватали вође буне уз силне повике, бубњеве и писку зурли нападоше устаничке шанчеве. Тако се заметну битка која је трајала цео дан. Устаници су се јуначки држали и одбијали све турске нападе јер су били добро заклоњени.

Устаници на Дугој Њиви добро су се држали и другог дана борбе с Турцима, 29. септембра 1858. године, све док им није понестало муниције. У овој борби истакнули су се Зарија Мијатовић и Васиљ Павичић. Пред само вече другог дана борбе с Турцима на Дугу Њиву стигао је гласоноша са Липика из Горњег Жабара и предао је писмо проти Стевану Аврамовићу у коме му јавља да се они из Липика повлаче јер немају муниције па се не могу борити с Турцима. Пошто је и на Дугој Њиви као и на Липику понестало муниције а Турцима је стигло појачање - регуларна турска војска (низами), устаници одлучише да се повуку с бојишта. Тако је завршен сукоб с Турцима на Дугој Њиви на планини Требави.

И поред надмоћи у живој сили Турци нису могли несметано наставити своје напредовање према Орашју преко трећег бојишта, Обудовца. Плашили су се изненадних заседа, посебно из шума у којима је могло доћи до опкољавања неких мањих војних јединица. Терен пун шуме којом је обиловала босанска Посавина нису познавали а задржало их је и паљење српских кућа и пљачка покретне имовине.

Тако су се Турци у Обудовцу појавили тек 8. октобра 1858. године. Жестока борба вођена је код Перкановића.

Турци су са великом војском сломили отпор устаника у Обудовцу и настао је погром над Србима јер је Обудовац означен као главно место окупљања устаника. Запаљена је мала црква у Обудовцу, подигнута само годину дана пре ове побуне. На црквеном прагу Турци су одсекли десну руку учитељу Јовану Туваљевићу који је носио црквену заставу а Турци су мислили да он држи српску заставу. Тада је попаљено 200 хришћанских кућа, 600 хришћана је убијено, две хиљаде хришћана је пребегло у Аустрију а 230 људи је у ланцима одведено у затвор у Сарајево.

Устаници су се заједно са протом Стеваном Аврамовићем повлачили према Орашју и последња борба вођена је надомак Орашја у којој су учествовали мештани села Гајева, Драгановаца, Kопаница и Орашја. Многоструко бројнији Турци успели су да и овде савладају устанике. У борбама у Обудовцу и Орашју истакнули су се: Перо Мразојевић из Човић Поља, Перо Стојановић из Тишине (српске) код Шамца, Глиша Прибојевац из Брчког, Цвијетин Бабић из Слатине код Шамца, Дамјан Ганиловић из Баткуше, Иљо Мирковић из Доњег Жабара и Мићо Зеленкић из Kрепшића, код Брчког.

Једино преостало решење било је да се бежи преко реке Саве у Аустрију па је вођа неуспеле побуне прота Стеван Аврамовић препливао на коњу Саву а са њим су још били: Марко Симић, поп из Баткуше, Никола Лукић, поп из Обудовца, хаџи-поп Петко Јагодић из Врањака и Станко Вуковић, поп из Kопривне.

Тако је угушена највећа побуна сељака кметова из многобројних села босанске Посавине са којима се турска власт крваво обрачунала. Турци наставише погром над Србима у Орашју. Поред уџерица, запалили су кућу проте Стевана Аврамовића, кућу попа Боже и четири дућана. Запалише и куће Јове Ристића и Марка Kаришника и пекару и кућу Николе Ристанића из Драгановаца.

О турском терору писао је загребачки "Хрватски календар" за 1858. годину, док је руска влада тим поводом две године касније упутила меморандум западноевропским силама. Међутим, Европа је била глува и нема за патње хришћанске раје у Босни.

Главна последица неуспеле Протине буне из 1858. године је промена етничке слике овог дела босанске Посавине. После убиства српског дечака на Чукур чесми у Београду 1862. године, долази до оружаног сукоба између Срба и Турака у Београду. Умешале су се европске силе и одлучиле да Турци морају напустити градове у Србији: Београд, Шабац, Смедерево, Kладово, Ужице и Соко. Тако је у Орашје стигла 241 муслиманска породица а у Шамац 293 муслиманске породице. Српско становништво је протерано из Орашја и расељено у Обудовац, Човић Поље, Доњи Жабар и Лончаре. Разбијена је дотадашња велика и компактна српска етничка територија која се протезала уза десну обалу Саве од Брезова Поља до Kостајнице.