Izvor: Objava, 13.Sep.2020, 09:56

ВЕЛИКА ШКОЛА У БЕОГРАДУ

Први српски устанак (1804-1813) био је преломни период у историји српског народа. Преломни, јер с њим започиње историја нововековне Србије и нововековне српске државе.

Да би сачувала тековине оружане борбе, устаничка власт је морала да успостави нову организацију државне власти. Турску феудалну власт мораo је да замени нови државни апарат, организован на новим начелима. Тако се већ првих месеци састала устаничка Скупштина и усвојила Законик по коме се судило, да би следеће године (1805) био основан и Правитељствујушчи совјет сербскиј, највише управно и законодавно тело у устаничкој држави.

Али, да би новоформирана законодавна, судска и извршна власт могла делотворно да функционише, морала је да у свом саставу има способних писмених људи. Сам Карађорђе сматрао је да Србија има довољно мишица за одбрану земље, али не и довољно мудрих и образованих глава да њоме управљају. Због тога се наметнула потреба за стварањем сопственог школованог кадра. Знање стечено у малим (основним) школама, које су од раније постојале у манастирима и одскора по варошима, као и у неколико већих села, није свршеним ученицима било довољно за рад у државној администрацији, па се устаничка власт одлучила да оснује једну велику школу (назив према постојећим малим, основним школама) чији ће наставни план и програм бити у складу са потребама оснивача.

За уређење устаничке државе, између осталог и школства, искориштен је период затишја у српско-турским борбама, који је започео у лето 1807, након што је савезничка Русија закључила са Турском примирје у Слобозији. Први значајан догађај десио се на Преображење 1807, када је мноштво света, неколико хиљада људи, жена и деце, код београдске Шабачке капије на Сави свечано дочекало Доситеја Обрадовића, најученијег Србина тога времена. Са собом је Доситеј понео и своју библиотеку, а у тренутку његовог ступања на тле Србије са београдске тврђаве су се огласили почасни топовски плотуни. Слободни Београд је на тај начин поздравио Доситеја који се, иако најстарији (68) од свих српских културних посленика који су живели изван Србије, једини одазвао Карађорђевом позиву, напустио миран и удобан живот у Трсту и дошао у Србију. Убрзо се учени и вредни Доситеј примио дужности "надзиратеља училишта" (директора свих српских школа), уз активно учешће у дипломатским активностима и припреми закона младе државе (од 11. јануара 1811. године обављаће и дужност првог попечитеља просвештенија, то јест министра просвете).

На Доситејеву иницијативу и уз његову помоћ, у Београду је свечано отворена Велика школа 12. септембра, а започела је са радом сутрадан, 13. септембра 1808. Школа је отворена у великој турској кући у доњем граду коју су Карађорђеви устаници конфисковали након уласка у град. Свечаном отварању присуствовале су многе устаничке старешине, београдски митрополит Леонтије, председник Правитељствујушчег совјета сербског и командант Београда Младен Миловановић, многи угледни грађани и сви ученици прве генерације, којих је било укупно седамнаест. Након што је митрополит Леонтије осветио учионицу, пригодни говор је одржао Доситеј Обрадовић, а првој генерацији ученика се обратио овим речима:

"Возљубљени ученици! Бог преблаги и многомилостиви избавља земљу нашу и љубимо отечество од сужањства турског; а ми ваља да се старамо да избавимо душу нашу од сужањства душевног, то јест: од незнања и слепоте ума... Благо вама, ако будете учитељем покорни и послушни и ако возљубите мудрост и науку, зашто ово су дарови Божији најмногоценији! Благо и целом народу српском, ако ви постанете и будете богољубиви, правдољубиви и просвештени! Од вас ће се сва нација наша просветити и на свако добро наставити, зашто ви ћете бити с временом народни поглавари, судије и управитељи, и од вас ће зависити свеопштенародње благополучије, чест и слава! Ако ли ви будете - сачувај Боже! - зли, неправедни, грабитељи и мучитељи, тешко народу и с вама заједно! Зато, дражајши ученици, будите благонаравни и послушни учитељем вашим, учите се и просвештавајте се у наукам и добродетељи, и бићемо сви срећни и пресрећни пред Богом и пред људима, које да нам дарује благи Бог! Амин!"

У Велику школу, која је имала ранг средње школе, примани су само они младићи који су већ знали да читају и пишу. Први ученици Велике школе били су углавном синови и рођаци устаничких вођа, међу којима Карађорђев старији син Алекса, синовац Младена Миловановића Јовица, синови Миленка Стојковића Милан и Иван и други. Једини сељачки син међу њима био је Вук Караџић из Тршића, потоњи научник и културни реформатор.

Вук Караџић бележи да "клупа у школи није било него су ђаци унаоколо сједили на сламнијем столицама", док је један други ђак Велике школе, политичар, државник и историчар Лазар Арсенијевић Баталака, оставио запис о организацији рада школе: "Никаквог написаног устројства ова Велика школа није имала. Љубав к отечеству и потреба земаљска написале су штатут за ову школу у глави правитељства, и у души и у срцу професора. Ови нису имали одређено по колико ће који часова на недељу за предавање које науке имати. Они су, изјутра и поподне, у своје класе долазили, и толико сати у њима пробављали, колико је кад, и који предмет за очитавање, а нарочито за истолковање задржати их неопходимо могао. Сваки дан су професори редовно, изјутра три а по подне два сата, дакле пет сати, а и више и више пута, и по шест на дан, у својим класама проводили."

Дакле, настава је била разредна, што значи да је све предмете у једном разреду предавао исти професор. Како у читавој Србији током устанка није било ниједне штампарије, а и саме књиге биле су реткост, чак су и професори Велике школе имали сасвим скроман број школских књига и учила, а ученици су предавања записивали.

Први управник и прве године једини професор Велике школе био је Иван Југовић, родом из Сомбора, који је пре доласка у Србију био професор карловачке гимназије и секретар вршачког владике. Он је и становао у згради у којој је Велика школа радила, а помагао је и два сиромашна ђака, као и Вука Караџића.

Када је у децембру 1808. године Југовић по Карађорђевом налогу ишао у главни стан руске Дунавске армије у Букурешту, као члан дипломатске мисије, заменио га је Миљко Радоњић да би се касније, због повећаног броја ученика, и број наставника повећао. Школа је престала с радом 1813. кад је пала устаничка Србија.

За кратко време њеног постојања у школи је радило девет наставника. Поред већ поменутих Ивана Југовића и Миљка Радоњића (који ће касније постати и први српски министар спољних послова), наставу су још држали: Доситеј Обрадовић, Сима Милутиновић Сарајлија, Лазар Војиновић, Глиша Живановић, Михајло Поповић, Јован Миоковић и Петар Ђурковић. Професори су били образовани људи, а већина њих Срби из јужне Угарске.

У три разреда, колико је имала Велика школа, учили су се предмети чији је садржај био прилагођен потребама устаничке државе: државно право, међународно право, кривични поступак и статистика, теорија књижевности (стилистика и поетика), немачки језик, општа историја, географија, физика, математика (алгебра, нацртна геометрија), мачевање, егзерцир са пушкама, етика и црквено појање.

Велику школу је похађало укупно 36 ученика (све мушкарци, наравно), од чега је 13 завршило и одмах потом ступило у државну службу; већина у судовима, а остали као писари у Совјету, код Вожда и војвода.

Велика школа је била прва високошколска установа у Србији. Следио је Лицеј (1838-1863), па Велика школа (1863-1905) и на крају Универзитет.