Izvor: Objava, 17.Jun.2020, 16:59

БИТКА КОД БАНКЕР ХИЛА

Битка код Банкер Хила је битка која се одиграла 17. јуна 1775. године, на почетку Америчког рата за независност из 1775-1783, између младе америчке милиције и британске регуларне војске.

У току прве фазе рата за независност, који је започео у априлу 1775. године биткама код Лексингтона и Конкорда,
колонија Масачусетс је била главно поприште. Овде је, у граду Бостону, била смештена једина велика британска армија у северноамеричким колонијама, под вођством генерала Томаса Гејџа. Град је био од мале стратешке важности. Убрзо након што је борба отпочела, британске трупе у Бостону биле су опкољене од 3.000 америчких побуњеника, који су се сакупили на ободима града. Колонија Масачусетс је именовала генерала Артемуса Ворда за команданта милиције и упутила је апел осталим побуњеним северноамеричким колонијама да пошаљу појачање. Осим тога, именовала је капетана Бенедикта Арнолда из милиције Конектиката за пуковника милиције Масачусетса и поверила му је задатак да освоји
Форт Тикондерогу на језеру Чамплејн у колонији Њујорк. Током свог марша, Арнолд је сазнао да и Итан Ален, амерички патриота и храбар борац, и његови "Зелени планински момци" ("Grееn Моuntаin Bоys") из Вермонта планирају напад на тврђаву и тада су одлучили да уједине снаге. У мају, тврђава је била заузета и било је заплењено 78 комада артиљеријског оружја и неколико топова и хаубица. То су били топови помоћу којих је требало истерати Британце из Бостона. Када је вест о победи стигла до Филаделфије, где се налазио Континентални конгрес (скуп делегата побуњених северноамеричких колонија), патриоте су ликовале, али се испоставило да је одушевљење било преурањено. Без јединственог правца у којем је требало да се креће побуна, нова америчка војска би се отопила као снег на сунцу и пропала би свака шанса да се извојује независност од Велике Британије. Тада је више него икад постало неопходно и хитно да се приступи именовању главног команданта чији би ауторитет признале све колоније. Петнаестог јуна је за врховног команданта америчке војске изабран угледни четрдесеттрогодишњи пуковник из Вирџиније Џорџ Вашингтон, који се већ истакао током британско-француског рата из 1756-1763. године када се у народној војсци Вирџиније борио на страни Велике Британије. Конгрес је, такође, одлучио и да пошаље у Масачусетс десет чета патриота из Мериленда, Пенсилваније и Вирџиније како би образовали праву Континенталну војску. Пре него што је Вашингтон преузео команду над побуњеничким снагама, у близини Бостона се разбуктала велика битка. Британски генерал Гејџ, коме су помоћ пружали генерали Виљем Хоу, Хенри Клинтон и Џон Бегоин, наслутио је да ситуација с британским гарнизоном у Бостону постаје нестабилна. Кад би побуњеници заузели положаје на брежуљцима Дорчестра на југу или на полуострву Чарлстаун на северу, које је доминирало Бостонским заливом, град не би могао да буде одбрањен. Британски гарнизон се није могао надати великој помоћи с било које стране у Новој Енглеској. Било је потребно смислити план напада. Када су то сазнали, Американци су одмах одлучили да одговоре контранападом. Око 1.200 побуњеника је 16. јуна, под окриљем мрака и под вођством пуковника Виљема Прескота и генерала Израела Патнама, у тишини прешло полуострво Чарлстаун и попело се на врх узвишења Банкер Хила. Након неколико сати расправе, команданти су одлучили да подигну главно утврђење на једном другом, мањем брду, Бридс Хилу, које је гледало на град, а да друго утврђење подигну на Банкер Хилу. То је била велика стратешка грешка, јер је положај Бридс Хила био погоднији за нападе непријатеља. Дан касније, прва јутарња светлост открила је Британцима утврђење које су побуњеници подигли наврат-нанос и бродови краљевске флоте, који су били усидрени у бостонској луци, одмах су отворили ватру, без неког нарочитог успеха. Гејџ је схватио да мора да отера Американце с полуострва или да евакуише град. Зато је 17. јуна послао 2.400 војника (велики део свог гарнизона) под заповедништвом генерала Хоуа да заузму узвишења.

Два пута су Црвени мундири храбро покушавали да се успењу на брдо под пуном ратном опремом, с ранцима који су били тешки између 30 и 40 килограма, али их је заустављала убиствена запречна ватра Американаца, којима је било наређено да не пуцају док се непријатељ не приближи на мање од педесет метара. Када је стигао Клинтон са појачањем од 100 војника, Хоу је издао наређење за трећи напад. Тада су Британци мудро оставили тешке ранчеве: требало је да трупе крену напред и отворе ватру на побуњенике, а одмах након тога, нападну бајонетима. Овога пута је напад Британаца био успешан. Наиме, док су се Црвени мундири пели уз брдо, интензитет ватреног дејства Американаца се значајно смањио, јер је побуњеницима понестало барута. Пошто су остали без муниције, Американци су натерани у бег.

Британци су победили, али по цену од 150 погинулих, међу којима је било 19 официра. Хоу је тужно написао у свом дневнику: "Када се осврнем на последице свега овога, на губитак многобројних храбрих официра, признајем да сам искрено ужаснут. Наш успех је скупо плаћен..." Американци су имали 115 погинулих, али су доказали да умеју да ратују и поразио их је надмоћан непријатељ који није могао да се упусти у даљи ризик да би задржао Бостон. Иако се битка водила на брду Бридс Хил, постала је позната по оближњем и уочљивијем Банкер Хилу.