Izvor: Objava, 31.Maj.2020, 21:54

БИТКА НА ЧЕГРУ

Српски устаници односили су од почетка Првог српског устанка у фебруару 1804. године победу за победом над Турцима. Кнез Стеван Синђелић одмах се прикључио Карађорђу и ослободио подручје између Свилајнца и Ћуприје. Потом је учествовао у Иванковачкој бици са Миленком Стојковићем и Петром Добрњцем, када га је Карађорђе прогласио за ресавског војводу. Са Добрњцем је освојио Параћин и Ражањ.

Када је 1807. године, после ослобођења Београда, Младен Миловановић постао председник Београдског магистрата, омогућио је Милоју Петровићу, своме куму и даљем рођаку Карађорђевом, а и себи, да се бестидно обогати и стекне најбоље куће и магазе у граду, и најлепше њиве и ливаде око Београда. Књижевник, историчар и фолклорист Милан Ђ. Милићевић у свом "Поменику", објављеном 1888. године, каже да су "ова двојица највише крива раздору, неслози, и свим великим народним несрећама за времена Карађорђева".

Устаници су почетком 1809. године испланирали офанзиву против Турака која је у пролеће имала кренути у свима правцима ради проширења ослобођене територије. За заповедника устаничке војске која је имала кренути према Нишу био је одређен Петар Добрњац. Међутим, на наговор Младена Миловановића, сада председника Совјета, Карађорђе је на Васкрс променио ту одлуку и за заповедника напада на Ниш поставио Милоја Петровића, неомиљеног и таквом послу недорасла човека. Вук Караџић записао је да је "Младен Миловановић рачунао да ће са својим кумом поделити највећи део плена заузимањем Нишке тврђаве".

Око 12.000 устаника са 11 топова кренуло је крајем априла из Делиграда на Ниш. Они се задрже код села Каменице, удаљеног око десетак километара од града. Тамо су припремали напад.

У Нишу је у то време било мало турске војске, а напад је ипак стално одгађан. Наиме, услед постављања Милоја Петровића за главног заповедника избила је свађа међу српским старешинама. Увређен, војвода Петар Добрњац никако није хтео да се потчини и призна Милоја за свога команданта. Српске војводе на Нишком фронту су се поделиле на присталице Милојеве и присталице Добрњчеве.

Захваљујући расулу у српској команди, нишком Хуршид-паши несметано је пристизала помоћ из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца, па су турске снаге нарасле на око 40.000 војника. Срби су око града имали шест шанчева, а Синђелићев, најистуренији и највећи, био је на једној истуреној коси (Чегар) у Каменици.

Да би осигурали своје десно крило, Турци су најпре извршили снажну диверзију према Гургусовцу. Милоје посла Хајдук Вељка Петровића гургусовачкој посади у помоћ. Тридесетог маја дође и Петар Добрњац са нешто војске и два топа у помоћ Хајдук Вељку.

Одлазак ове двојице војвода са положаја изнад Ниша користе Турци за пробој опсаде и 31. маја крећу са главнином снага према најистуренијим шанчевима на Чегру, у којима је укопан војвода Стеван Синђелић са 3.000 својих Ресаваца и војника из Алексиначке, Ражањске, Крушевачке и Јагодинске нахије, снабдевених са четири топа. Синђелић се држао јуначки, храбрио своје борце и сам пушком обарао непријатеље. После неколико узастопних неуспешних јуриша изгинули Турци су испунили ровове испред шанца, па су остали, газећи преко лешева својих другова, најзад упали у главни шанац. Назад нико није смео, јер су оне који би одступили убијали њихови заповедници. Синђелић је, уздајући се у помоћ свог команданта Милоја Петровића, упорно бранио свој шанац.

Војници из других шанчева, који су били иза Синђелића, гледали су шта се догађа, хтели су да помогну, али Милоје то није допустио зато што је Синђелић био уз Добрњца. Само је Пауљ Матејић, млавски војвода, и поред забране пошао у помоћ, али касно је стигао.

Синђелић је остао сам. Кад је схватио да од помоћи нема ништа и у немогућности да се одупре много јачој сили, Синђелић се обратио својим ратницима:

"Браћо, спасавајте се ко може, ја вас ослобађам заклетве!"

Ниједан борац није напустио шанац. Кад су Турци опколили шанац - да им не падне жив у руке - Синђелић се одлучио на жртву каква се никад раније није десила у рату између Срба и Турака. Кад су Турци масовно нагрнули у српски шанац и кад су настали општи кркљанац, покољ и самртни ропац, прекрстивши се, испалио је из пиштоља хитац у складиште муниције у шанцу. Страховита експлозија потресла је сву околину, густи облак дима прекрио је шанац. Срби који су са Стеваном били у утврђењу и Турци који су нападали - одлетели су у ваздух.

Из чегарског шанца преживела су петорица. Остале српске војводе и устаници у нереду су се разбежали с положаја. Ту се показало да Милоје није имао никаквих способности да заповеда војском. Толико се уплашио и изгубио сваку присебност, да ни самога себе није умео у бекству да савлада. Био је то највећи пораз српске војске у Првом српском устанку.

Хуршид-паша је следећег јутра, 1. јуна, обишао поприште битке на Чегру и дуго посматрао кратер изазван експлозијом и разбацане лешеве. По његовом наређењу, главе погинулих српских устаника на Чегру одсечене су и одеране. Одеране коже испуњене су памуком и послате у Цариград, а од лобања је у лето сазидана кула, која је доцније прозвана Ћеле кула. Главе су узидане са спољне стране, између цигала, у 56 редова, у сваком по 17. Било је укупно 952 лобање. Међу њима је била и глава војводе Стевана Синђелића.