Izvor: Objava, 14.Maj.2020, 13:29

КАКО СУ ИСКОРЕЊЕНЕ ВЕЛИКЕ БОГИЊЕ

Велике богиње (vаriоlа mајоr) су веома заразна вирусна болест која је вековима односила милионе живота широм света. Симптоми укључују високу температуру и, изнад свега, јак осип. Тело најчешће прекрију пликови. Чак и када не изазову смрт, велике богиње ослепе оболелог или му кожу унаказе ожиљцима.

Велике богиње су се развиле од сточне болести крављих богиња, а затим су се пренеле и на људе. Често су се јављале у старом Египту, као и у другим раним цивилизацијама Блиског истока, а затим и у Римском царству. Прва велика епидемија која се проширила Медитераном - Антонинска куга из II века нове ере - била је епидемија великих богиња.

У Европи у XVII и XVIII веку, велике богиње постале су нарочито озбиљан проблем - енглеска краљица Марија II Стјуарт и француски краљ Луј XV подлегли су овој болести. Велике богиње су са конкистадорима стигле и до Средње и Јужне Америке, односећи небројене животе тамошњих староседелаца. Код Шпанаца је постојао одређени имунитет, за разлику од Астека и Инка код којих никаквог имунитета није било. Од 1518. до 1531. године, од великих богиња умрла је трећина староседелаца, а Шпанаца само незнатан број. Ова болест не само да је однела милионе живота, већ је потпуно уништила имунолошки систем староседелаца. Психолошки ефекат био је подједнако страшан као и физиолошке последице.

Први помак у борби против болести у Европи није направио ниједан лекар већ леди Мери Вортли Монтегју (1689-1762), супруга британског амбасадора у Цариграду, која је била права лепотица пре него што су је велике богиње унаказиле. Она је забележила да су Туркиње вршиле неку врсту пелцовања тако што су под кожу убризгавале незнатну количину осушеног гноја оболелих. Циљ тог поступка био је да се у тело унесе слаба доза вируса која ће за цео живот обезбедити заштиту без остављања ожиљака. Леди Мери је таквом начину калемљења великих богиња подвргла своју трогодишњу кћерку када је 1721. године у Великој Британији избила епидемија; идеја је прихваћена, па је од 1750. године наступило доба масовног пелцовања захваљујући путујућим инокулаторима који су збрињавали читава села. Ова пракса се из Велике Британије полако проширила и на континент. Руску царицу Катарину Велику и њену породицу пелцовао је Томас Димздејл, енглески лекар који је за своје услуге награђен са 100.000 фунти.

Овај начин лечења великих богиња у Кини је био познат још 1014. године. Иако се њим ствара имунитет, он ипак носи ризик могућности заразе том болешћу: један од синова британског краља Џорџа III преминуо је после пелцовања. У томе и јесте велики значај систематске вакцинације коју је увео енглески сеоски лекар Едвард Џенер. Он је приметио да је у његовом родном Глостеру опште познато да девојке са фарме, које музу краве и долазе у контакт са оболелим животињама, имају благе сиптоме великих богиња, али се никада заправо њима не заразе. Полазећи од тога, уместо да уцепи велике богиње, Џенер је 14. маја 1796. године пелцовао осмогодишњег дечака Џемса Фипса убризгавши му супстанце из плика Саре Нелмз, оболеле од крављих богиња. Дечак је добио благи осип и температуру, али се кроз неколико дана опоравио. Неколико недеља касније Џенер му је убризгао потенцијално смртоносну дозу вируса великих богиња: болест се није јавила, што је био доказ да је имунизација успела. Ову праксу Џенер је назвао "вакцинацијом" према латинској речи vаccinа (кравље богиње). За ово откриће, Парламент га је наградио дотацијама у износу од 30.000 фунти. Џенер је добио и признања широм света. У Француској, Наполеон је наредио да се искује медаља у његову част.

У XIX веку вакцинисање против великих богиња постало је обавезно у многим европским земљама, мада је у Великој Британији било отпора, јер су појединци сматрали да држава нема права да прописује примену таквог медицинског поступка. До 1900. године, велике богиње су скоро у потпуности нестале у највећем делу западне Европе. Пошто је под покровитељством Светске здравствене организације спроведен контролисани систем вакцинисања, велике богиње су успешно елиминисане широм света. Године 1975. забележен је последњи случај великих богиња којима се заразила једна трогодишња девојчица у Бангладешу. Четири године касније, велике богиње су и службено проглашене искорењеним.