Izvor: Objava, 02.Apr.2020, 13:19   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈЕЛЕНА БАЛШИЋ

Јелена Балшић, владарка и песникиња, рођена је 1369. године у Крушевцу и одрасла на двору свог оца, српског кнеза Лазара. Била је велики љубитељ књиге и као врло образована жена названа је Учена. Млада и лепа очева љубимица удала се 1386. године за Ђурђа Страцимировића Балшића, господара Зете. "Благоверни и самодржавни господин свој зетској и приморској земљи", како је Ђурађ себе називао, женидбом са Јеленом учврстио је родбинске везе са српским владајућим династијама (његова мајка Милица била је кћи краља Вукашина Мрњавчевића, а Краљевић Марко ујак).

Док се њен муж бавио државним пословима, Јелена се посветила подизању и васпитавању своје деце. Живела је у средини која се по много чему разликовала од њеног родног краја. Градско становништво Бара, где је била Ђурђева престоница, и Улциња било је већином католичко, и, ма колико пословењено, још многим нитима везано за своје романско порекло. Јелена је била покровитељ и заштитник свих православних цркава у својој држави.

Пораз српске војске на Косову и очева погибија били су први у низу трагичних догађаја и невоља који ће Јелену пратити читавог живота. Велику штету претрпела је властелинска породица Балшић када је Ђурађ приликом неких преговора пао у руке Турака и морао им је за своје ослобођење уступити Скадар, Дриваст и трг Свети Срђ. Касније је оружјем вратио изгубљене територије, али их је уступио Млетачкој Републици за провизију од хиљаду дуката годишње. Кад се разболео, није му помогла ни нега дубровачког лекара - умро је у априлу 1403.

Јелена је помишљала да се замонаши, као што јој је и њена мајка кнегиња Милица, са још много удовица, постала монахиња у манастиру Љубостињи. Али, њен син Балша III био је још непунолетан и морала му је помоћи у управљању државом.

Јелена је, уз одобрење Земаљског сабора, 1404. године поништила уговор којим је њен покојни муж уступио Млетачкој Републици Скадар и одлучила да, уколико Млеци не пристану, оружјем поврати тај стратегијски важан и плодан крај.

Преговори са Млечанима завршени су без резултата. Противно саветима свог брата, српског деспота Стефана Лазаревића, Јелена је почела рат против Млечана. Њена војска је, после дуге опсаде, заузела Скадар. То је био само почетак седмогодишњих ратовања у којима су сви зетски градови много страдали. Следеће, 1405. године, Млечани су, уз помоћ ратоборних Мркојевића и Крајињана, задобили Улцињ, Бар и Будву, па су Јелена и Балша III практично остали без своје територије. Уточиште су нашли у Горњој Зети и одатле нападали некадашње своје земље и градове. Покушали су и да преговарају са Млечанима. Тако се Јелена у лето 1409. упутила у Венецију. Због дужег задржавања на путу остала је без новца, па су јој Млечани одредили по три дуката дневно да би издржавала себе и пратњу.

"За рат сам сама крива" признала је она приликом личног преговарања са дуждом.

Дужд и Сенат одмах су јој обећали опроштај "ако њена дела буду у складу с речима и обећањима". Преговори су се отегли до октобра. Једва су се сложили да свака страна задржи оне територије које је имала пре Јелениног одласка у Венецију и да се потпише мир на годину дана. Млечани се нису придржавали уговора. Приграбили су Забојану и још неке зетске крајеве. Њихови царински прописи и трговинске забране онемогућавали су привредни развој Зете. Једном Јеленином трговцу заплењено је купљено жито у Скадру, због чега је она оштро протестовала, али узалуд.

Пошто се Млечани нису придржавали уговора склопљеног са Јеленом, Балша III је почетком следеће године ударио на њихове поседе. Ратно стање потрајало је доста дуго.

Као главни саветник сину, Јелена се бескрајним жаром и енергијом борила против Млечана за очување Зете. Поново се удала 1411. године за босанског војводу Сандаља Хранића.

Јелена је 1435. године поново постала удовица. Остављала је свој новац код повереника у Котору, од којега је помагала сестру Оливеру, удову султана Бајазита, која је боравила у Дубровнику, Будви и Бару. Успомене из младости везивале су је за опустеле православне цркве расуте по обалама и острвима Скадарског језера. На острву Бешка горица обновила је запуштену цркву св. Ђорђа и близу ње подигла цркву св. Богородице, да се у њој сахрани.

Јелена Балшић је умрла марта 1443. године на острву Бешка горица и сахрањена у тамошњој цркви св. Богородице. Њено име, као и кнегиње Милице, сачувано је у народу у лепој успомени. Волела је и помагала уметност и књигу. Једном је послала књигу у Котор да јој најбољи которски златар, Андрија Изат, таст и учитељ Трифуна Которанина, који је радио сребрно посуђе у Москви за великог кнеза Ивана Васиљевича, изради сребрне корице са Христовим ликом, као што су на другој књизи коју шаље по свом канцелару. Једна од тих књига је била "Зборник". Саставио је за своју господарицу (1441-42) старац и духовник Јеленине задужбине на острву Бешка горица, Никон Јерусалимац, родом Византинац, који је боравио у Јерусалиму, Египту и на Синају (1398-1412). Зборник садржи његово излагање о Немањићима, Јеленином "племену", "Живот Немање" по Стефану Првовенчаном, "Живот Савин" по Теодосију, правила за испоснике намењена цркви и келији које је подигла Јелена, заповести светих отаца, чланке из космографије и Никонову повест о јерусалимским црквама; унео је и њихову преписку, једно Јеленино и три своја писма. Посебним писмом, Јелена је приложила овај Зборник својој задужбини на Скадарском језеру, заједно са посветом Богородици, којој је црква посвећена. И ово писмо унео је Никон накнадно. Никон је писао Јелени тестамент, 25. новембра 1442. у Горичанима (недалеко од Врањине). Јелена је имала завидније образовање жене свога времена.