Izvor: Objava, 23.Feb.2020, 14:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈАКОВ НЕНАДОВИЋ

Јаков Ненадовић, један од најзначајнијих вођа и војвода Првог српског устанка рођен је 1765. у Бранковини. Бавио се трговином и као трговац темељно упознао западну Србију и Срем. Тако је успоставио везе с многим Србима у Срему преко којих је касније, у устанку, набављао оружје и муницију за потребе устаника.

Кад је Мехмед-ага Фочић погубио Јаковљевог старијег брата, кнеза Алексу (1804), понудио је њему место кнеза Ваљевске нахије. Јаков понуду није прихватио, а Фочић постави за кнеза некога Пеју Јанковића.

Дознавши за буну у Шумадији, Јаков је и сам одмах подигао народ и побунио Ваљевску нахију. Са синовцем Протом Матејом и попом Луком Лазаревићем ослободио је скоро целу западну Србију.

Највеће војничке заслуге стекао је ослободивши Ваљево марта 1804. и Шабац маја исте године. Побунио је и на устанак подигао Соколску нахију, а са Протом Матејом, Милошем и Миланом Обреновићем и Радичом Петровићем 31. јула 1805. ослободио Ужичку нахију и Ужице (варош). У овим и многим другим биткама прославио се и показао као веома способан командант.

Испољавајући велике политичке амбиције, прогласио се за команданта и господара Ваљевске, Шабачке, Ужичке и Соколске нахије. Ширећи своју власт у западној Србији, већ на почетку устанка сукобио се с Ђорђем Ћурчијом, познатим харамбашом, и из зависти и сујете оклеветао га код Карађорђа и издејствовао Карађорђеву сагласност за његово убиство, које је мучки извео.

Јаков се међу првима супротставио Карађорђевој личној власти и самовољи. Међутим, уздајући се у моћ својих топова, Јаков се и сам толико осилио да је готово Карађорђа сматрао за мањега од себе и упућивао му поруке "да му, као старешина, не прелази преко Колубаре", како сведочи Вук Караџић. Ипак, то је било само кад је Карађорђе био далеко. Кад је био близу, није смео ни да писне.

Како је Правитељствујушчи совјет замишљен да ограничи Карађорђеву власт, био је један од његових оснивача 1805. а од 1809. и председник. Свој опозициони став према Карађорђу је, руковођен властољубљем и интересима материјалне природе, одбацио у јануару 1811, издао своје дотадашње политичке истомишљенике Миленка Стојковића и Петра Добрњца и прихватио место попечитеља (министра) унутрашњих дела које му је понудио Карађорђе. Тако је од најистакнутијег опозиционара постао, уз Карађорђа и Младена Миловановића, једна од најважнијих карика у ланцу власти устаничке Србије.

После слома устанка 1813, Јаков је на Забрежју превозио своју породицу преко Саве у Аустрију, у Срем, а одатле је упућен у Штајерску, па је касније отишао у Русију, у Хотин у Бесарабији. У Србију се вратио 1831. године.

Волео је да живи господски. Носио је одела од најбоље чохе, извезена златом. Кад га берберин брије или шиша, то је било познато, морала су бити намештена два огледала, како би могао боље да се огледа. Дотеривање би трајало по два-три сата. Јахао је најбоље коње, окићене уздама и седлима сребром украшеним. Једнога би коња јахао, а два су водили за њим да их може променити. Никоме толико није сметала Карађорђева уздржљивост и скромност у јелу и облачењу као Јакову.

Јаков је умро 1836. у Бранковини где је и укопан, поред брата Алексе.