Izvor: Objava, 17.Feb.2020, 21:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

МОЛИЈЕР

Француски комедиограф Молијер рођен је 15. јануара 1622. у Паризу, у породици имућног трговца тапетима Жана Поклена. На крштењу је добио очево име Жан, коме су доцније додали Батист да би се разликовао од млађег брата, исто тако Жана. Молијер је глумачко име, узето 1644, и овековечено књижевним делима. Као десетогодишњак, Жан-Батист је остао без мајке, која је била из имућне трговачке породице и писмена, а у браку са Жаном Покленом родила је шесторо деце. Годину дана по смрти своје прве жене, тапетар се оженио, опет из трговачке породице, али девојком која је била неписмена. Жан-Батист, као најстарије дете у кући, учио је са племићким и богаташким синовима у великом колежу Клермон у Паризу. Отац му је добио почасно звање "тапетара краљевске куће", које је рано пренео на њега као најстаријег сина. Послао га је, затим, да студира права, у нади да ће га син претећи у успону на ондашњој друштвеној лествици.

Ако игде, овде се може рећи да је син изневерио очеве наде. Жан-Батист Поклен није имао никакве склоности ни за трговину, макар вођену и са почасним, дворским звањем, ни за судске процесе и адвокатуру. Око своје двадесете године, на очево запрепашћење, он се везује са глумачком породицом Бежар, у којој је најистакнутији члан била Мадлена, глумица лепих способности, и привлачна. С Бежаровима он оснива "Славно позориште", које 1643. почиње да даје представе у Руану, а 1. јануара 1644. у Паризу. Као директор позоришта, Молијер бива затворен средином 1645. због дугова које је направио за најам дворане и потребе режије. Пуштен из затвора на јемство, он окупља разбијену глумачку трупу и креће с њом на тринаестогодишњу турнеју (1645-1658) по провинцији.

Путујућа дружина "Славног позоришта" задржала се у многим местима унутрашњости Француске, у нека од њих је навраћала више пута и понекад уживала заштиту високих племића, краљевске крви, који су управљали ондашњим покрајинама. Молијерове бриге су биле вишеструке, јер он није био само глумац него и директор позоришта и писац. Све је то савладала његова младост и љубав према позиву, његова радна способност и добро расположење, његово осећање одговорности према свим члановима дружине. А, што је најважније, Молијера су привлачиле и оне небројене комедије које су људи свакодневно играли у животу, а које је његово око доброг посматрача уочавало с уживањем, нарочито по малим местима.

Поред огромног животног искуства које је стекао (колико ли је само средина упознао, колико ли је свакојаких људи срео и прозрео на својим путовањима!), Молијер је у унутрашњости развио своје изванредне глумачке способности и окушао своје списатељске снаге. За разлику од престонице, где је у позоришту господарила обновљена трагедија, са Корнејем, Ротруом и другим, у унутрашњости је била увек жива средњовековна лакрдија, са којом се укрштала унесена италијанска "занатска комедија" са својим утврђеним ситуацијама и устаљеним типовима. Тај шаролики забавни репертоар највише је одговарао урођеном таленту младог париског комичара који је у свом родном граду имао прилике да упозна италијанске глумце и француске лакрдијаше. Снабдевајући своју путујућу дружину оним што се највише тражило, Молијер је преправљао италијанске комедије и сам писао лакрдије на доста својствен начин.

Кад је стекао самопоуздање као глумац и писац, а накупио и потребан новац (бедно стање трупе, чији се састав често мењао, непрестано се побољшавало), Молијер је дошао у свој родни Париз 1658. да га више до смрти не напусти. Пред публику излази са Корнејевом трагедијом "Никомед" и својом лакрдијом "Заљубљени доктор". Успех писца и глумца, нарочито у комичној улози, био је добар. Исте године, Молијер даје са доста успеха и две своје веће комедије "Сметењака" и "Љубавни инат". Следеће године игра са огромним успехом једну од главних улога у својој новој лакрдији "Смешне прециозе". Одмах по доласку у Париз, његова је трупа добила покровитељство "Господина", краљевог брата, а после првих успеха имала је редовну заштиту и потпору самога краља. Молијер их је умео издејствовати својим вештим држањем, кађењем краљу и његовој породици и писањем комада по наруџби двора. Све је то морао радити, јер му је сваки успех натурао све више отворених и скривених непријатеља.

"Смешне прециозе" означавају прелом у Молијеровом књижевном стварању. У овој једночинки он први пут смело извргава руглу једну изопаченост свога времена, која се у разним видовима испољава на многим странама, у одређеним епохама. У његовим вештим рукама лакрдија се претвара у комедију нарави у којој има и скицирања изразитих типова. После овог успеха Молијер ће све више захватати савремену тематику, користећи свеколику скалу комичних ефеката, од лакрдије, ревије, херојске и галантне комедије, комедије с балетом и музиком, комедије нарави, комедије карактера - до највише, драматичне комедије. Његова ремек-дела управо су оне комедије у којима, кудећи недостатке било људске душе, било разума, ствара личности које су остале вечити типови и карактери. Што се тиче моралне поуке, Молијер препоручује човеку да никада не пређе меру и да остане у границама које здрав разум налаже. Из његовог опсежног дела, могу се навести "Школа за мужеве", "Школа за жене", "Тартиф", "Дон Жуан", "Мизантроп", "Жорж Данден", "Тврдица", "Господин де Пурсоњак", "Грађанин племић", "Скапенове подвале", "Учене жене", "Уображени болесник".

"Тартиф" и "Дон Жуан" заузимају посебно место у Молијеровом позоришту. Њих везује иста тематика, са проблемом верског лицемерја; они су стварани у исто време и били забрањивани један за другим. Како је до тога дошло? Оженивши се из љубави у зрелим годинама, 1662, са веома младом Армандом Бежар, Молијер исте године постиже "Школом за жене", комедијом у пет чинова један од највећих успеха своје каријере. Он је сада први глумац коме краљ додељује редовну помоћ кумујући мало затим и његовом прворођеном детету. Ови успеси изазивају најжешће нападе на његово позориште, на његову личност, па и на његов породични живот. Оговарањима прециоза и извештачених племића чија су пренемагања била стални предмет његових подсмејавања, глумаца из супарничких дружина и мање обдарених писаца и њихових приврженика, сада се придружују напади богомољаца чији је главни заштитник била краљица-мајка. Молијер храбро одговара на ове насртаје двама позоришним комадима "Критиком школе жена" и "Импровизацијом у Версаљу", од којих први вешто посвећује краљици-мајци, а у обома исмејава своје противнике, брани своју глуму и своје позориште и прети новим остварењима.

"Тартиф" је већ био замишљен, пошто је сагледан толико пута у стварности, а ускоро и започет. Радећи за велике свечаности које је краљ спремао за мај 1664. у Версаљу, Молијер је морао прекинути своју комедију и написати на брзу руку "Принцезу од Елиде", галантну комедију са музиком и балетом. Четврти дан после представе овог комада, даваног са блеском у раскошним декорима, у Версаљу је представљена, у низу истих свечаности, прва верзија "Тартифа", у три чина. Скандализовани, краљица-мајка и верски затуцани достојанственици издејствовали су забрану представљаног "Тартифа". Број Молијерових непријатеља се повећавао, а његова трупа није имала новог спремљеног комада за игру. Да би попунио насталу празнину и ударио још жешће на своје противнике, Молијер узима један врло познати предмет и пише на брзу руку, у прози, свога "Дон Жуана". После петнаест представа, 1665, и тај је комад забрањен, а биће објављен први пут тек после пишчеве смрти.

Нова верзија "Тартифа", у пет чинова, пошто је приватно била читана и приказивана, играна је у Паризу августа 1667, али је, у краљевом одсуству, забрањена после прве представе. Забрана је скинута фебруара 1669, а комад је у току саме те године игран четрдесет пет пута у позоришту и пет пута приватно. Док је трајала та петогодишња, мучна борба око "Тартифа", Молијер је непрекидно стварао и написао низ других комада, међу њима "Тврдицу" и "Мизантропа".

Већ самим првобитним насловом, "Тартиф или варалица", Молијер је хтео да предупреди нападе католика, тврдећи да он напада само лицемерје, а не веру, ни морал. Његови непријатељи, нарочито чланови моћне организације "Светог причешћа", истицали су да између спољашности и држања правог и лажног богомољца нема разлике и да се Молијеров напад може пренети на све побожне особе. Молијер у овој комедији показује изванредну сигурност у вођењу радње, у нијансирању низа противречних ситуација и осећања, у осветљавању свег богатства комике од фарсе до најсуптилнијег хумора, најзад у сликању разноврсних карактера, постижући врхунац у продубљивању све двосмислености лицемерства.

За разлику од "Тартифа", "Дон Жуан" је написан за кратко време, и зато је у прози. Његов предмет је био сваком надохват, јер је био често обрађиван. Но и поред тога, Молијер је конвенционалној личности заводника жена дао црте човека виђена у животу и створио једно снажно и смело, мада не и добро конструисано дело. Његов Дон Жуан је француски племић, витез, циник и богохулитељ, каквих је било доста у оно време. Молијер, кроз пребогату гаму ситуација и скоро романтичних осећања, више истиче лицемерство него тему распусности. Забрана комада, и поред краљеве протекције, говори јасно о његовој потенцијалног разорности.

После победе са "Тартифом", Молијер је живео четири године и дао неколико успелих и још увек популарних комедија, између осталих "Грађанина племића" и "Учене жене". Клонуо је на четвртој представи свог последњег комада, "Уображеног болесника", и умро чим је пренесен у стан, 17. фебруара 1673. Морао је бити ноћу сахрањен јер се није нашао свештеник који би га јавно опојао. Молијерове идеје нису, међутим, биле увек смеле, а још мање револуционарне. Он је извргавао смеху и нападао моћне друштвене групе, котерије, професије, па и сталеже - прециозе, дворске улизице, организоване богомољце, лекаре, надрикњижевнике, надринаучнике, кукавне и кукавичке сељаке и малограђане, затуцане и претенциозне буржује, осионе племиће итд. - али се, и то не само из опортунизма, мирио са постојећим политичким поретком и са краљевим апсолутизмом. Понегде, на пример у питању улоге жене и њеног места у друштву, он је доста конзервативан. Укратко, Молијер је изнад свега велики реалиста који се не пење у вишу сферу филозофије или чисте поезије, него све проблеме сагледава под углом свакодневне праксе и са становишта здравог разума и морала. Да његове чисто уметничке способности нису изванредне, он се самим својим духом не би тако високо уздигао, а захваљујући њима он заузима једно од првих места у историји светског позоришта.