Izvor: Objava, 12.Feb.2020, 10:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ФРАНЦЕ ПРЕШЕРЕН

Највећи словеначки песник Франце Ксавер Прешерен рођен је 3. децембра 1800. године у маленом селу Врби, у близини Бледског језера, у сељачкој породици. Кад је приспео за школу, послали су га родитељи рођаку - свештенику у другом крају Крањске, и овај га је дао да учи основну школу у суседном селу Рибници, а касније и гимназију у Љубљани. У то време је на територији аустријске државе гимназија имала само шест разреда; седми и осми разред су били засебан део школовања и сачињавали су тзв. филозофију. Филозофија је негде постојала при универзитету, али је постојала и у многим местима где није било универзитета. Прешерен је завршио две године филозофије у Љубљани а трећу у Бечу и тако стекао право на упис на универзитет. На универзитету у Бечу био је уписан на правни факултет од 1822-1826. године. Године 1828. промовисан је за доктора права. За време студија био је неко време домаћи учитељ грофа Ауерсперга, касније немачког песника под књижевним именом (псеудонимом) Анастасиус Грин.

После положеног доктората правних наука Прешерен се вратио у Љубљану, где је, са мањим прекидом, провео осамнаест година као писар у туђим адвокатским канцеларијама. Неколико пута се јављао на расписане стечајеве за самосталну адвокатуру и сваки пут, због више или мање отворене опозиције против Метерниховог режима, био је одбијен. Тек после осамнаест година, 1846. године, добио је право на сопствену адвокатску канцеларију у Крању. Тих осамнаест година значило је осамнаест година живота у оскудним материјалним приликама, па је зато био запао у дугове, који су га притискивали и као адвоката у Крању, а тим дуговима придружили су се тада и дугови које је начинио око издавања својих скупљених песама ("Поезије", 1847). Убрзо је дошла и смрт. Умро је 8. фебруара 1849. године у Крању.

Значајну улогу у његовом животу и песничком стварању имала је његова љубав према Јулији Примчевој, девојци из угледне и веома имућне љубљанске трговачке породице. Класна разлика између незнатног адвокатског писара и девојке из богате породице била је таква да Прешерен не само што није успео да задобије наклоност Јулијину него није успео ни да јој се приближи, да се с њом лично упозна. Поред тога, Јулија је била васпитана у немачком духу, словеначку поезију није ни читала ни волела, те ју је песникова велика љубав, која је добила свој израз у многим, том љубављу надахнутим песмама, а нарочито у "Сонетном венцу", оставила хладном и неприступачном. Она те песме није ни читала. Убрзо се верила, а касније и удала за другог.

Међутим, мада међу најзначајнијим, ова велика несрећна песникова љубав није представљала и једини извор његових поетских инспирација. Живот који је бујао око њега, револуционарно-демократске тежње угњетеног словеначког народа, као и струјања и сукобљавања актуелна у то време на културном пољу, добили су у његовој поезији снажан и високоуметнички субјективни израз. А сав тај значајни поетски садржај добио је у погледу форме и вредност уметничког стварања у тадашњим књижевностима културно најразвијенијих народа.

Прешерен је познавао већину главних европских књижевности. Знао је добро класичне језике, немачки, француски, италијански, а нешто касније научио је енглески, шпански и пољски. Он је свој песнички таленат обогатио и развио упознавши европске уметничке вредности, али није изгубио своју индивидуалност, и није постао епигон великих песника европских народа.

Познајући велике књижевности, Прешерен је обогатио словеначку књижевност новим поетским облицима: између осталих: сонетом, сонетним венцем, газелом, глосом, новим строфама: терцином (строфом од по три стиха), дистихом (строфом од по два стиха), секстином (строфом од по шест стихова), септином (строфом од по седам стихова - у септинама је испевана његова чувена песма "Здравица"), октавом (строфом од по осам стихова повезаним са 3 риме) итд.

И у погледу ритма, стиха и метрике унео је Прешерен у словеначку поезију толико богатства и разноврсности да је словеначки поетски израз и у том погледу могао да достигне европску висину. Он има песама у 4-цу, 6-цу, 7-цу, 8-цу, 9-цу, 10-цу, 11-цу, 12-цу, 13-цу, 14-цу, 15-цу и шеснаестерцу. Али има песама у којима се смењују шестерци са седмерцима, у истој строфи, седмерци са осмерцима, четверци са седмерцима и слично, што такође утиче на ритам песме.

Са објављивањем својих песама почео је Прешерен 1827. године у љубљанским листовима, који су излазили на немачком, али је, историјски гледано, најзначајнија његова сарадња у алманаху "Крањска чбелица" (1830-1834).

У времену када прилике још нису допуштале издавање сталних књижевних часописа, издавани су код Словенаца алманаси, који су излазили једанпут годишње. Један од најзначајнијих таквих алманаха био је алманах "Крањска чбелица", који је покренуо у Љубљани тамошњи библиотекар Михо Кастелиц уз помоћ и сарадњу Прешернову и неких других пријатеља књижевности. Поред осталог, овај алманах значајан је по томе што је у њему сарађивао Прешерен објављујући ту своје песме. Када су Словенци добили своје сталне новине (које су излазиле под називом "Новице"), Прешерен је од 1844. године објављивао и у њима своје песничке радове. Засебно је издао 1833. "Газеле", 1834. "Сонетни венац", 1836. "Крст при Савици", посвећен умрлом пријатељу Матији Чопу, итд., а 1847. године изашла му је збирка песама под насловом "Поезије", у којој је песник из свог дотадашњег песничког стварања сам одабрао оно што је сматрао поетски довршеним.