Izvor: Objava, 29.Dec.2019, 13:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ФИЛИП ВИШЊИЋ

Филип Вишњић био је народни песник и певач, слепи гуслар. Најбољи је и најпознатији хроничар српског војевања за ослобођење Србије од Турака почетком 19. века. Рођен је 25. априла 1767. године у семберијском селу Трнави. Рано је остао без оца, па му се мајка преудала у оближње село Међаше, где је провео детињство. Остао је слеп у детињству после прележаних великих богиња. Гусле и певање остали су му као једина утеха и могућност да се прехрани. Певао је по многим градовима и селима Босне, Херцеговине, Срема и Србије, на простору од Скадра до Темишвара и од Бања Луке до Смедерева. У почетку је певао разне песме, које је чуо од других гуслара, а памтио је све што би само једном чуо.

Када је 1804. године букнуо у Србији устанак на Турке и када и преко Дрине допреше гласови о жестоким бојевима, и о новим јунацима, онда се у Филиповој души појави неки животворни дах. Он прекида са далеком прошлошћу и традиционалним песмама које су гуслари, укључујући и њега, до тада певали, па постаје поетски сведок текућих бојева и судбина савремених јунака. Његове струне почеше да прате песме какве ничије гусле до тада нису пратиле. Најбољи пример је песма "Почетак буне против дахија".

Када се, после изгубљеног боја на Каменици 1809. године, српска устаничка војска, која је била продрла у Босну, повукла назад преко Дрине, и Вишњић као избеглица прелази у Србију и придружује се устаницима. Отада борави и пева по војничким логорима у Подрињу и Мачви, око Лознице и Шапца. Песмом бодри устанике и изазива наклоност српских првака и војвода, опевавајући њихове подвиге одмах по окршајима, још док се ране превијају.

Филип је био певач изузетног дара, па и да је испевао само песму "Почетак буне против дахија", то би било довољно да се схвати колика је била његова стваралачка моћ да уз гусле исприча превратничке догађаје са почетка устанка 1804. године.

Многи су певачи најчешће певали песме које су чули од других гуслара, па ако су били даровити, оплемењивали су их, додавали неке појединости, украшавали... Више певача градило је једну добру песму. Филип Вишњић је сам испевао "Почетак буне против дахија" и та је песма постала грандиозна епопеја почетка Првог српског устанка. Ту песму нико није дорађивао зато што је била испевана у даху, дуга је и није било могуће да је други певачи дограђују. И то је доказ Филипове генијалности.

Вишњић је певао пред многим војводама, па и пред Карађорђем. Једном је у Бадовинцима пред више старешина рекао војводи Луки Лазаревићу:

"Господару, не старај се како ћеш надбити босанске Турке, него дај мени да сакупим стотину слепаца, па нам дај сваком по неука ждрепца, а у руке сабље и пустите нас на турску војску. Ви окати идите за нама да видите шта ће од нас бити. Нека од нас буде шта Бог да, само да и ми неко јунаштво учинимо, па макар пропали сви до једнога. Доста певамо јунаштва и чудеса, те дражимо браћу на погибију, него да докажемо да је и нама слатко мрети таквом славном смрћу!"

Лука се на ово насмејао, а војска се развесели и охрабри. Кад слеп овако говори, шта је остало окатима, помислили су многи.

После пропасти Првог српског устанка 1813. године, избегао је из Србије и настанио се у Срему, у селу Грку. Вук Караџић је чуо од народа за гласовитог слепог гуслара, који пева неке нове песме, па је замолио Лукијана Мушицког, игумана манастира Шишатовца, да га позове и угости. Ту, у манастиру Шишатовцу, записао је 1815. године седамнаест Вишњићевих песама. Од њих је тринаест устаничких, међу којима се, поред већ поменуте песме "Почетак буне против дахија", посебно истичу и "Бој на Мишару", "Бој на Лозници", "Бој на Чокешини", "Бој на Салашу", "Хвала Чупићева" и "Кнез Иво Кнежевић". Вук је неке од записаних Вишњићевих песама објавио у "Народној србској песнарици" (Беч, 1815). Приказујући ову књигу Јернеј Копитар је свету указао на велику сродност Вишњићеву са Хомером.

Филип Вишњић је умро у Грку 29. децембра 1834. године и сахрањен је украј сеоског гробља, тамо где се сахрањује пука сиротиња. Тако су га сељаци овог села доживљавали. Тек много година касније схватили су ко је био Филип Вишњић. Ту на крају гробља подигли су му леп споменик достојан његове величине, а своје село Грк преименовали у Вишњићево.