Izvor: Objava, 29.Nov.2019, 12:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

МАРИЈА ТЕРЕЗИЈА

Владарка Марија Терезија родила се у Бечу 13. маја 1717. Била је најстарија кћи светог римског цара Карла VI а по Прагматичкој санкцији (1712, 1713, 1723) и његова наследница. Прагматичка санкција била је закон којим је Карло VI регулисао наслеђивање хабзбуршког престола по узору на Угарску и по коме наследник има првенство над наследницом; међутим, у случају да мушких наследника нема, престо наслеђује најближа владаочева сродница. Овим законом Карло VI је обезбедио престо кћери Марији Терезији, и она је по очевој смрти у октобру 1740. ступила на престо као надвојвоткиња Аустрије и краљица Угарске, Хрватске и Чешке. Удала се за лотариншког војводу Франца III. Успела је да он буде проглашен за цара Светог Римског Царства 1745. Родила је много деце, међу њима и будуће владаоце Јосифа II и Леополда II који су јој били непосредни наследници и Марију Антоанету која се удала за француског краља Луја XVI.

Чим је Марија Терезија ступила на престо, пруски краљ Фридрих Велики је напао Шлеску, а кнежеви-изборници Баварске и Саксоније позвали су се на право својих жена на хабзбуршко наслеђе. У лето 1741. Француска, Баварска и Шпанија образовале су савез против Аустрије, и у октобру слабо припремљена аустријска војска сукобила се са француско-баварским снагама у Чешкој и са Фридриховом војском у Шлеској. Почетак рата за аустријско наслеђе наговештавао је распадање хабзбуршке државе.

У овој тешкој ситуацији двадесеттрогодишња Марија Терезија држала се храбро и одлучно, упутивши драматичан позив угарском племству на који се оно одазвало. Од непосредне важности било је то што је Фридрих Велики иступио из рата: није желео да његов савезник Француска уништи Аустрију и стекне превласт у Европи. Французи и Баварци били су истерани из Чешке, а Аустрија је стекла иницијативу. Криза је прошла: ратна срећа се преокренула када је Фридрих поново интервенисао (1744-1745) да осујети аустријску победу; међутим, опстанак Аустрије више није био угрожен.

После мира у Екс-ла-Шапелу (1748) Марија Терезија је своју политику усмерила на то да се Пруској освети за пораз и поврати Шлеску. У току самог рата за аустријско наслеђе она би радије склопила мир са Француском како би се лакше супротставила Пруској. У томе ју је ометала Велика Британија, њена савезница (која је једино била заинтересована за борбу против Француске) и заокупљеност Француза традиционалном антихабзбуршком политиком. После склапања мира Марија Терезија се озбиљно трудила да стекне пријатељство Француске.

Творац ове политике био је министар кнез Венцел фон Кауниц, истакнути дипломата своје генерације. На његов наговор, Марија Терезија закључила је савез са Француском и Русијом против Пруске, и узалудно је, водећи седмогодишњи рат (1756-1763), настојала да уништи пруску моћ.

На унутрашњем плану Марија Терезија спроводи убрзану реорганизацију државне управе и покреће низ реформи које резултирају снажном централизацијом државног апарата. Утицај надвојводе Јосифа (њеног најстаријег сина) и министра Кауница, а потом и грофа Лудвига Хаугвица у реорганизацији државе је несумњив, но коначне одлуке ипак доноси сама владарка руководећи се начелима просвећеног апсолутизма. Реформама приступа темељно и селективно. С тим у вези, Аустрија и Чешка, најпокорнији хабзбуршки поседи, биле су прве на нишану и тако су аустро-чешке установе рационализоване и обједињене (1749); са Угарском је поступала тактично. Марија Терезија је стекла поверење мађарских племића 1741. и задржала га дајући им повлашћен положај и поштујући њихове повластице. Целокупну унутрашњу политику водио је Државни савет, а централни одсек владе, Директоријум, управљао је администрацијом. Најпре је састављен ефикасан буџет, док су надлежности покрајинских сталежа углавном преузели краљевски чиновници, а нове војне реформе увео је краљичин син Јосиф.

Аграрне реформе Марије Терезије биле су радикалније. Основна побуда за њихово увођење била је финансијске природе: сељак који је напорно радио за свог господара није стизао да своју земљу обрађује, тако да није био у стању да плаћа порез. Краљевска комисија приликом обиласка открила је праву сељачку беду која је код Марије Терезије побудила истинско човекољубље и једва су је убедили да сасвим не укине кметство. Максимално радно време било је уведено у покрајинама у раздобљу од 1767-1778, и животни услови сељаштва су се побољшали. Пут којим је држава кренула видео се у њеном поступању са сељацима на крунској земљи; били су ослобођени ропских обавеза и постали су обични закупци. Земљопоседници нису пошли путем државе.

Иако дубоко побожна, Марија Терезија отпочиње и реформе образовног система који је до тада био у рукама цркве. Године 1773. укинула је језуитски ред, сматрајући његов рад и деловање непродуктивним и назадним.

После смрти свог мужа Франца I од Хабзбурга и Лотарингије, Марија Терезија накратко размишља о повлачењу с трона, но ипак наставља да влада, помно пратећи пребрзе радикалне реформе које покреће њен син Јосиф, и због којих је долазило до сукоба између мајке и сина. Опрез којим је Марија Терезија приступала реформама и њена обзирност и тактичност према привилегијама угарског племства и аутономној угарској управи сушта је супротност циљевима и методама престолонаследника Јосифа II; његове грубе и пребрзе реформе задиру у дотада неприкосновене привилегије угарског племства које се због тога отворено супротставља сину Марије Терезије. Но, на војном и спољнополитичком плану Марија Терезија даје сину одрешене руке, иако се она лично не слаже са Јосифовим учешћем у првој деоби Пољске (1772) и његовом окупацијом усред мира турске Буковине (1774) док његов покушај да анектира Баварску (1778-1779) само донекле подржава.

Марија Терезија умрла је у Бечу 29. новембра 1780. За њене владавине Аустрија доживљава крупне трансформације и, пре свега на економском плану, добија одлике савремене државе отворене за имплементацију најновијих достигнућа индустријске револуције. Ипак, модернизација и успон економске моћи Аустрије остали су и даље у сенци исто тако снажног напретка и јачања њеног северног суседа Пруске.