Izvor: Objava, 19.Nov.2019, 09:41   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ИВАН ЈУГОВИЋ

Политичар Иван Југовић рођен је 1772. године у Сомбору у свештеничкој породици. Право име му је било Јован Савић. Псеудоним, по коме је постао познат, узео је кад је за време Првог српског устанка прешао у Србију.

У Пешти је студирао угарско право. У намери да се закалуђери, отишао је у Карловце где је 1801. године постао професор латинског језика другог степена Карловачке гимназије. Због сукоба са митрополитом Стратимировићем запао је у немилост, па се преселио у Вршац и постао секретар вршачког владике, али не задуго, јер је и над владиком био митрополит. Не знајући куд ће, из Вршца је 1805. године прешао у Србију и у почетку био писар у Смедереву, у Правитељствујушчем совјету. Године 1807. постао је секретар Совјета.

Југовић је био противник русофилске струје међу устаницима и највећи заговорник ослонца устаничке Србије на Аустрију. Био је иницијатор оснивања школа. Са његовом иницијативом се сложио и Младен Миловановић и омогућио да се у Београду 12. септембра 1808. године отвори Велика школа, која је почела са радом сутрадан, 13. септембра. Први ђаци били су: Карађорђев старији син Алекса, синовац Младена Миловановића Јовица, синови Миленка Стојковића Милан и Иван, Вук Караџић из Тршића и други. У тој школи Југовић је, од њеног оснивања, предавао главне предмете, историју, "рачун" (математику) и географију. Када се број предмета повећао на осам, ангажовани су и други предавачи.

Упоредо са наставничким позивом обављао је и посао дипломате. По Карађорђевом налогу је у децембру 1808. године отишао у главни стан руске Дунавске армије у Букурешт, као вођа српске делегације. Том приликом водио је у Букурешту и у Јашу преговоре са кнезом Александром Прозоровским, командантом Дунавске армије. Кнез Прозоровски, иначе ненаклоњен Србима, вичући на најгрубљи начин оптуживао је Србе да желе да заваде Русију са целим светом зарад идеје о обнови старог српског царства. Југовић се вешто држао, па када га је Прозоровски саркастично упитао: "Чији ће бити Цариград?", одговорио му је: "По правди ваљало би наш, српски да буде јер ви имате столицу."

Кад се Југовић почетком 1809. године вратио из мисије, као представник аустрофилске политике у Србији био је, по жељи руског изасланика у Србији генерала Константина Родофиникина, склоњен из Совјета, али је убрзо враћен. Исте године постављен је за председника Београдског суда. Следеће године био је у новој мисији, у Бечу. Године 1811, после смрти Доситеја Обрадовића, Југовић је постао попечитељ (министар) просвете.

У времену од 1810. до 1812. године Југовић је био сталан агент бечке владе. Преко команде у Петроварадину је слао доставе о раду у Србији, па и о седницама којима је присуствовао у Правитељствујушчем совјету. У једној достави денунцирао је и Доситеја, којега је назвао "познатим старим пробисветом".

Крајем 1812. године је, са још неколико аустрофила, истеран из службе. Немајући избора, пошто је написао једно дуго опроштајно писмо Карађорђу, вратио се у Аустрију и 19. новембра 1813. године умро од туберкулозе, али и од последица алкохолизма, у Великом Бечкереку, где му је брат био свештеник.

Југовић је био свестрано образован човек, говорио је мађарски, немачки, латински, италијански и француски језик. Вук Караџић пише да је спадао у ред "најученијих и најпаметнијих Срба". Вук с друге стране указује да је, насупрот учености, био "поносит и бијесан".