Izvor: Objava, 26.Okt.2019, 12:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ

Песник, романсијер, драматичар, приповедач, есејиста, преводилац и путописац Милош Црњански рођен је 26. октобра 1893. године у Чонграду (данас у Мађарској). Школовао се у Темишвару, Ријеци, студирао историју уметности и филозофију у Бечу, дипломирао на Филозофском факултету у Београду. У Првом светском рату мобилисан је у аустроугарску војску и ратује у Галицији и Италији. По окончању рата радио је као професор физичког васпитања у Панчеву и професор историје у Београду, потом као новинар, а од 1928. налазио се у дипломатској служби у Берлину, Лисабону, Риму и Лондону. Други светски рат затекао га је у Риму, одакле је, преко Лисабона, прешао у Лондон, на позив Душана Симовића, председника југословенске владе у избеглиштву. До септембра 1965. године живео је у Лондону, а потом се вратио у Београд.

Његова поезија, од збирке "Лирика Итаке" (1919) па до "Ламента над Београдом" (1962), показује развојну линију чија се основа није мењала већ се само надограђивала и продубљивала. Његово опевање младости, живота, уживања у животним радостима, уз обавезно одбацивање вредности претходних генерација, текло је у правцу једног смиренијег виђења света, прихватања живота и смрти, те помирења са свим замкама живота. Мисаоно-интимистичка лирика има у њему свог најјачег представника у српској поезији. У њој је постигнута синтеза у којој се изворна поетска снага уједињује са смиреном мудрошћу.

Његови романи и приповетке су, у бити, епски препеви лирских медитација. Романом са историјском подлогом "Сеобе" (1929), у којем је приказана судбина Срба избеглих у Угарску и њихово учешће у ратовима широм Европе у XVIII веку, афирмисао се као прозаиста, иако и "Дневник о Чарнојевићу" (1921) није прошао незапажено код публике. У прози и есејима, живот посматра са много више смирености и сете, него у поезији. Спознавање механизма живљења, његовог неразумног и грубог гажења по судбинама, трагање за срећном земљом, за отаџбином, основне су његове теме. Јунаци су му вечне луталице и трагаоци, настављачи су ликова европских романескних јунака. То су ликови који желе да сазнају исток и увир живота.

Остала дела су му: "Прича о мушком" (1920), "Љубав у Тоскани" (1930), "Књига о Немачкој" (1931), "Конак" (1958), "Сеобе II" (1962), "Код Хиперборејаца" (1966), "Роман о Лондону" (1971) и др.

Умро је у Београду 30. новембра 1977. године и сахрањен на београдском Новом гробљу.