Izvor: Objava, 15.Sep.2019, 08:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КАРАЂОРЂЕ - СУРОВ ПО ПОТРЕБИ

Ђорђе Петровић Карађорђе, вожд Првог српског устанка, је био велики српски јунак. Истакао се победама и херојством. Али иза јунака који је повео српски народ у борбу са вековним непријатељима крије се прича о човеку чији је живот од ране младости био тежак, испуњен сиромаштвом, смрћу и личном несрећом. Веома рано је био приморан да пресече, донесе тешку одлуку и спроведе је, чинећи при томе шта год је било неопходно.

Ђорђе Петровић је рођен у веома сиромашној породици. Отац му је био толико сиромашан да није могао да плаћа порез, већ је то уместо њега чинило село. Као дечак је радио у надници код имућнијих Срба. Рано је остао без оца који је живот изгубио борећи се против Турака који су њега и његове другове по кубури опколили у једној воденици. Живот младића, каквих је поробљена Србија била препуна, још више се променио 1786. године, неколико дана пошто се оженио. Један турски зликовац је заноћио у његовој кући и хтео да спава са тек венчаном Карађорђевом невестом. Ђорђе је без размишљања потегао пиштољ и убио га. Бежећи од турске одмазде, запутио се са породицом према Сави како би пребегли у Аустрију. Уз пут, Карађорђев очух Петроније се побунио, уплашен од одласка у непознато. Наговарао их је да се врате у село, несвестан да би то значило сигурну смрт не само за његовог пасторка Ђорђа него и за све остале, укључујући и њега самога. Када никог није успео да убеди, сам је кренуо назад, претећи да ће Турке из потере довести до њих. Мајка Марица је тада у очајању рекла сину: "Сине Ђорђе, сапрело те моје млеко ако га не убијеш. Боље он сам да умре него ми сви са њиме заједно." Ђорђе је часак оклевао, затим у неколико скокова претече старца, испречи се пред њим и упита га је ли заиста наумио да их изда Турцима. На старчев потврдан одговор, подигао је пушку, опалио и убио га.

Године 1810. једна жена из Тополе пожалила се вожду да је његов брат Маринко силовао њену кћерку и још неколико девојака. Карађорђе није могао нити је имао право да направи изузетак и опрости своме брату злодело за које је друге такве преступнике кажњавао вешањем. Обесио је брата о скеле новоградње. Потом се затворио у своју собу и двадесет четири сата никога није пуштао. Нити је што јео нити пио.

У сукобима са противницима Карађорђе је био одлучан и немилосрдан, што је први осетио кнез Теодосије Марићевић. Теодосије се на скупштини у Орашцу помињао као један од могућих вођа устанка, али је он одбио да на себе преузме ту улогу, јер се плашио да ће устанак брзо пропасти. Кад је устанак показао огромну снагу и кад су догађаји и борбе истакли у први план Карађорђа, Теодосије се покајао што је у Орашцу одбио понуђено му место вође и почео потајно да ради на ликвидацији устанка, преговарајући иза Карађорђевих леђа са Кучук-Алијом. Почео је да ровари међу старешинама против Карађорђа, желећи да преузме његово место. Сукоб је кулминирао на скупштини кнезова и војвода. Након жестоке свађе, Теодосије је у једном тренутку потегао пиштољ на Карађорђа. Али вожд је био бржи и куршум из његовог пиштоља погодио је Теодосија у раме. Од те ране Теодосије је убрзо умро.

Али отпор према вожду међу многим војводама је и даље тињао. Војводе су желеле моћ и власт. У тешкој борби са опозицијом, Карађорђе је посустао када је најмање смео. Године 1813. надмоћна турска војска је са три стране напала Србију. Исцрпљен дугогодишњим ратовањем и борбом са политичким противницима, Карађорђе је запао у тешку депресију. Потом се разболи од тифуса. Док су турске војске продирале у Србију, вожда није било на фронту, где је његово присуство много значило српским борцима. Психички сломљен и физички изнурен, вожд је напустио Србију и прешао преко Саве, док су Турци напредовали ка Београду.

Потуцајући се по туђини, велики јунак је свуда дочекиван тапшањем по рамену, али нико није био спреман да пружи конкретну помоћ Србима. Европа је била изнурена управо окончаним дугим Наполеоновим ратовима, сада је желела да живи у миру и нико, па ни православна Русија, није желео нове потресе и немире на континенту. Карађорђа су вратиле у живот тек вести да се народ поново дигао против Турака под вођством Милоша Обреновића. Вожд се вратио у Србију с намером да још једном поведе борбу за слободу, али га је кум Вујица Вулићевић убио по Милошевом наређењу.

Сви наведени Карађорђеви поступци не умањују славу чувеног ратника. Карађорђе је био прек и често суров човек, али такво је било време у коме је живео, и баш такав је био потребан Србији након вековног ропства. Црни Ђорђе од чијег имена су Турци дрхтали, а кога ће саборци у исто време и обожавати и плашити га се. Несрећа и смрт ће га од ране младости пратити, околности су утицале да је многима смрт и сам донео. Србију је вратио у живот.