Izvor: Objava, 04.Avg.2019, 13:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КАКО ЈЕ ПАЛА РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА

Освајање територије Републике Српске Крајине у акцији "Олуја" почетком августа 1995. године, у којој је Хрватска ангажовала 138.500 војника уз садејство снага Хрватског вијећа обране, 5. муслиманског корпуса и подршку америчке авијације, дефинитивно је договорено 17. јула 1995. на Брионима. У припреми "Олује" највише су поред Фрање Туђмана и Гојка Шушка учествовали генерали: Готовина, Чермак, Адеми, Ројс, Норац и Бобетко. Била је то класична агресија на једну међународно "заштићену" територију. Председник Републике Хрватске Фрањо Туђман је преко медија позвао Србе следећим речима: "Позивам хрватске грађане српске националности, који нису активно судјеловали у побуни, да остану код својих кућа и, без бојазни за свој живот и имовину, дочекају хрватску власт, уз јамство да ће им се дати сва грађанска права и омогућити избори за локалну самоуправу према Уставу и Уставноме закону. Позивам припаднике српских паравојних постројби, који су својевољно или присилно мобилизирани, да предају оружје хрватским властима уз јамство да ће им бити удијељена амнестија." Била је ово једна од типичних превара, која потсећа на многе из времена Другог светског рата. У општини Доњи Лапац су остала 43 грађана српске националности, од којих је 27 убијено. Отпора Војске РСК готово да није ни било, јер је њена команда то онемогућила, осим на кордунашком ратишту. Отпор и храброст су "награђени" окружењем и понижавајућом предајом 21. кордунашког корпуса. Он једини није добио наредбу о повлачењу. Тих срамних дана, пали су у воду сви ранији, у медијима експлоатисани војни савези са СРЈ и заједничке одбрамбене команде с Републиком Српском. Док је подручје РСК тукла хрватска артиљерија и системи НАТО, крајишки ракетни системи су ћутали. Они су, према договору с председником Хрватске Фрањом Туђманом онеспособљени за дејство. Да није тако договорено, Хрватска се највероватније не би ни одлучила на агресију. Ћутала је и прва узданица, Република Српска, чија политичка и војна руководства неће никада сапрати своју срамотну улогу у сламању РСК, чиме су створили услове и за своје брзе суноврате. Изасланици Радована Караџића су преговарали с Хрватском на тлу Аустрије о судбини РСК. Медији су лансирали лажне вести о отварању фронта у источној Славонији, Барањи и западном Срему. Председник РСК Милан Мартић је на дан напада, 4. августа, у 16,45 сати издао докуменат под насловом "ОДЛУЧУЈЕМО" у чијој 1. тачки пише: "Да се приступи планској евакуацији свег за борбу неспособног становништва из општина: Книн, Бенковац, Обровац, Дрниш и Грачац." Како у Крајини није постојала оштра граница између војске и народа, дошло је до свеопштег стихијског повлачења народа из Далмације и Лике, новоизграђеним прелазима преко Уне, специјално уређеним за ову намену. Српске снаге око Бенковца су добиле наредбу о повлачењу на резервне положаје којих није било. Бенковачка 92. бригада је од Зрмање кренула у правцу Книна с намером да га брани, али је овај вишегодишњи симбол српског отпора већ био пао. Четири године и 8 месеци Срби у Југославији и свету су издашно материјално помагали и бодрили Книн. Хиљаде конвоја је усмеравано у Книн, далеко мање у остале делове Крајине. Било је поносно рећи да је помоћ допраћена и ускладиштена управо у Книну. Зато је пад Книна већ другог дана "Олује" доживљен као један од највећих српских пораза у историји. Војска РСК се утркивала с народом да пре њега напусти Крајину (између Глине и Двора на Уни). Најсавременији тенкови су газили напуштене тракторе и запрежна возила властитог народа. У Кореници је народ демонстрирао и проклињао напуштање Крајине. Командант СВК генерал Миле Мркшић је деловао збуњено и обезглављено. Он је на примедбу председника Скупштине Рајка Лежајића 5. августа у Србу: "Генерале, ово је издаја!" рекао: "Не знам ништа. Добио сам три дана времена да извучем народ и војску." Официри су добили плаве коверте у којима је била наредба о повлачењу. Корпус за специјалне намјене, који је крајем јуна приграбио најсавременију технику од осталих крајишких корпуса (и тиме их ослабио), повлачио се без озбиљније борбе из РСК. Банијски корпус се повукао без знања Кордунашког корпуса, приредивши Кордунашима окружење хрватских јединица пристиглих преко Петриње и Костајнице и 5. муслиманског корпуса, који је са десне стране нападао комуникацију Глина-Двор на Уни. У пределу Топуског и Глине Кордунашки корпус и око 20.000 цивила су блокирани и посредством "мировних" снага 9. августа пуштени да се Аутопутом повуку према Србији. Била је то срамота непозната у историји српскога народа: прогон, егзодус и сеоба једног народа библијских размера. РСК је уочи напада 4. августа остала без подршке из Београда и Пала, Радован Караџић је неутралисао Ратка Младића укидањем Главног штаба Војске Републике Српске и формирањем Генералштаба постављајући себе за команданта. Савезна Република Југославија је дала до знања да неће реаговати према Хрватској у случају њеног напада на РСК. Знало се и то да Источнославонски корпус Војске РСК неће дејствовати. Врховна команда из Београда је онемогућила употребу ракетних система, артиљерије и авијације у току хрватске агресије. Командант Војске РСК није признавао наређења и командну позицију председника РСК Милана Мартића. Њему је било битно да као војник не доживи класичан војни пораз, односно да извуче народ и војску из РСК. На дан агресије у РСК је владало безвлашће. Већина чланова Владе и Скупштине није била у РСК. Они су се већ унапред дислоцирали у Београд и Бања Луку. Неоспорно је и истинито, да је председник Србије Слободан Милошевић договорио с Фрањом Туђманом уништење РС Крајине. Он је преко својих служби у Крајини проналазио мале људе за прљаве послове.

Чињеница је да су медији у СРЈ и Србији у данима агресије били преплављени веселом музиком и да народ није био информисан шта се дешава, све до појаве јадних и понижених колона које су пристизале из заузете РСК. За многе Крајишнике праве муке су почеле после повлачења у Србију. Више хиљада војних обвезника је хапшено и малтретирано од стране паравојних јединица Жељка Ражнатовића Аркана, оптужено за "издају", само зато да би се обични и недужни људи оптужили, пред јавношћу, за пад Крајине. Одвођени су у Ердут и друга места, где су их Арканови људи страховито мучили, сакатили, понижавали и слали их на босанско ратиште.

Војни стручњаци из САД помагали су у припреми хрватске "Олује". САД су дале значајну логистичку и политичку подршку. Пред сами почетак хрватске агресије, авиони Северноатлантског пакта (НАТО) су 4. августа у Републици Српској Крајини уништили радарске системе на Пљешивици и ракетне системе близу Книна а потом су на територији Републике Српске бомбардовали колону српских избеглица из Книнске Крајине. Тих дана је убијено више хиљада Срба, а прогнано више од 200.000 са својих етничких простора.