Izvor: Objava, 21.Jul.2019, 12:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КНЕЗ ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ

Српски кнез Лазар Хребељановић је син Прибца Хребељановића, логотета прво краља, а потом цара Душана. Лазар је рођен у Прилепцу код Новог Брда 1329. године. Као син краљевског, потом царског логотета, Лазар је растао уз сам српски двор. Седам година је био старији од Стефана Уроша, сина јединца цара Душана. Растући уз двор, Лазар се природно старао и да уђе у царску породицу. Тако се 1353. године у двадесетчетвртој години оженио Милицом, кћерком кнеза Вратка, потомка Немањиног сина Вукана. Милица је носила наследну титулу кнегињице и тако се Лазар уврстио у ред немањићких титуларних кнезова. Међутим, кнез Лазар се није задовољио тиме да буде титуларни кнез, него се потом две године показао у служби цара Душана, а од 1355. године у служби цара Стефана Уроша, који је ову царску титулу наследио у деветнаестој години.

Кнез Лазар је још од заједничког детињства имао великог утицаја на младог цара који је, ако не по титули, а оно по годинама био млађи. Цар Стефан Урош, за одану службу, именовао је кнеза Лазара 1370. године за господара краја око Рудника. Када је 4. децембра 1371. године умро цар Стефан Урош, у 35. години, не оставивши наследника, кнез Лазар се положајем, титулом немањићког кнеза и личном способношћу изборио за главног наследника српског престола, задржавајући на њему титулу коју је већ поседовао.

Борбе између српских феудалаца, започете још за владе цара Уроша, ушле су после његове смрти у фазу огорченог обрачунавања и грабљења суседних области. Најратоборнији се показао жупан Никола Алтомановић. Године 1373. у савезу са босанским баном Твртком и Угарском кнез Лазар је напао и победио Николу. Жупан је заробљен и ослепљен, а његове области су подељене између Твртка и кнеза Лазара. Кнез Лазар је са својим сестрићима Мусићима (Стефаном и Лазаром, синовима челника Мусе и кнежеве сестре Драгане) и зетом Вуком Бранковићем добио крајеве од Рудника до Косова.

После пропасти жупана Николе најмоћнији феудалац у Србији остао је кнез Лазар. Убрзо потом, што својом вољом, што под притиском и многи ситнији феудалци признају врховну власт кнеза Лазара. Тако је област у којој је владао обухватила пределе у долини три Мораве, са градовима: Ниш, Крушевац, Ужице, Ново Брдо (где су се налазили богати рудници сребра и злата) и Рудник. Када је босански бан Твртко крунисан у Милешеви, на гробу Светог Саве, за српског краља, као последњи Немањић по директној женској линији, кнез Лазар није протествовао, јер је Твртка родила Немањићка, као што је његову децу родила Немањићка. Удајом својих кћери појачавао је Лазар свој утицај и стицао савезнике и пријатеље. Кћи Мара му је била удата за Вука Бранковића, севастократа у Охриду, Јелена за Ђурђа Балшића, господара Зете, Драгана за Александра, сина бугарског цара Шишмана, Теодора за Николу Горјанског, господара Посавине и Мачве, потоњег хрватског бана, а најмлађа Оливера је после косовске битке послата у харем Бајазиту.

Кнез Лазар се у јачању своје власти много ослања на српску цркву, коју је обилато помагао. Његовом иницијативом, али и пред турском најездом, дошло је до измирења српске и грчке цркве 1375. године. Са тим циљем је лично предводио изасланство у Цариград. Подиже велики број манастира и цркава. Манастиру Раваници, који је подигао 1381. године, додељује 148 села расутих по читавој својој државној територији.

На међународном плану Лазар је помагао хрватске устанике против угарског краља Жигмунда и радио је за напуљску династију.

После маричке битке 1371. године и признавања турске врховне власти у Македонији, започиње турско продирање у српске земље, прво мањих пљачкашких одреда, који су претходили озбиљнијим војничким подухватима. Први упад Турака забележен је 1381. године када су били потучени на Дубравници код Параћина. Сам турски султан Мурат И предводио је 1386. године знатно веће снаге, али га је Лазар сузбио код Плочника у Топлици. Ипак, овај султанов поход није завршен без последица. Мурат је на повратку заузео Ниш.

Султан Мурат I убрзо започиње озбиљније војничке припреме за велики поход против Србије. Поред одреда из азијских и европских делова Османског Царства позвате су и помоћне трупе султанових вазала и са Истока и са Запада. Сам султан предводио је војску, а са њиме су била и његова оба сина, Јакуб и Бајазит, као и многе прослављене војсковође из ранијих ратова: Евренос, Сариџе, Балабан и др. Преко области Константина Драгаша, који је и сам морао дати помоћне трупе Турцима, избио је Мурат на Косово у област Вука Бранковића.

Кнез Лазар је и сам водио дипломатске и војничке припреме: измирио се са Угарском, обновио традиционално добре односе са босанским краљем Твртком I. Процена Твртка I да је и Босна угрожена навела га је да пошаље део војске под војводом Влатком Вуковићем. У Косовском боју је учествовао одред Хрвата под баном Иванишем Палижном. Од српских феудалаца помоћ је пружио Вук Бранковић и Стефан и Лазар Мусић.

До боја је дошло у уторак 15. јуна 1389. године, на Видовдан, на Косову пољу, код реке Ситнице. Центром турске војске, који се налазио онде где је данас Муратово турбе, заповедао је сам султан. Европске трупе налазиле су се на десном крилу под Бајазитом, азијске на левом под Јакубом. Центром српске војске командовао је кнез Лазар, десним крилом Вук Бранковић, левим Влатко Вуковић. Битка је била изузетно тешка. У првом делу борбе Срби су имали више успеха. Посебна пометња настала је у турским редовима када је погинуо султан Мурат. Забуну је прекратио Бајазит, преузевши команду над војском и извршивши нов напад на Србе. У даљој је борби погинуо и кнез Лазар а Турци су победили. Влатко Вуковић и Вук Бранковић су се спасили, а најтеже је страдао центар српске војске. Тај бој, у коме је погинуо кнез Лазар са цветом српске властеле, јесте и међашњи датум српске старе историје.

Кнез Лазар је столовао у Крушевцу где и данас има доста знамења, обележја и задужбина које сећају на то време. Народно предање је кнеза Лазара крунисало у цара. Он је витез који се жртвује за веру и слободу своје земље, где се, по предању, и опредељује за царство небеско. Он се опредељује за идеју, а не за јунаштво. Видовданска етика је постала морална ознака српског народа у његовом истрајавању до слободе.

За Лазара предање везује најлепше особине, он је праведник и мученик, жртва и подвижник. Мноштво народних легенди Лазару приписују натприродне моћи.