Izvor: Objava, 14.Mar.2019, 20:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЕУСТАХИЈА АРСИЋ

Еустахија Арсић, прва српска списатељица после монахиње Јефимије и прва Српкиња која је штампала своја књижевна дела, рођена је у породици Цинцић у Иригу, 14. марта 1776, а умрла у Араду, 17. фебруара 1843.

Била је образована. Читала је Рајића, Доситеја, Стојковића, Кенгелца и Јулинца. Била је претплаћена на сва Доситејева дела, још почетком XIX века, у Араду, где је била удата за Саву Арсића, сенатора арадског. Од страних писаца читала је Томсона, додуше у немачком преводу, чијим је "Сезонама" била инспирисана за своје дело "Полезнаја размишленија о четирех годишних временах". По њеној песми "Слово надгробноје" из класичне старине види се да је познавала и ову врсту књижевности. Знала је немачки, латински и влашки. Била је три пута удавана: први пут у Копривници за трговца Лацковића, други пут у Карловцу за Тому Радовановића. После смрти другог мужа удала се за Саву Арсића, сенатора арадског, добротвора и мецену, поборника просвете и претпланика на многе књиге. Тек после удаје за њега почиње се бавити књижевним радом.

У будимској Универзитетској штампарији објавила је 1814. године, стидљиво, само са ознаком "сочинителница", своју прву књигу "Совјет матерњи" и посветила Стефану Урошу Несторовићу, школском надзорнику. Посебно је штампала још само једно дело. Сарађивала је у Летопису Матице Српске 1829. године, претплаћивала се, заједно са мужем а после његове смрти и сама на скоро сва тадашња књижевна издања и, то треба посебно истаћи, на књиге научног карактера и била позната као мецена српских књижевника. Павле Берић је посветио свој превод Виландовог "Агатона" (1820) "первој у народу своме писатељки, као ревносној ове књиге спомоћници", а Јоаким Вујић, отац српског позоришта, њеним трошком објавио је своје дело "Животоописаније" (1833) које је и посветио "Јеја благородију госпожи от Арсич рожденој Цинцич, мојеј первој и јединенеј покровителници, јакоже и списателници многи дела на славено-сербском језику". Године 1821. пише јој и Вук Караџић: "Премда ја немам чести и среће вас лично познавати, али ми је добро позната ваша љубав и ревност ка нашему књижеству, коме сте ви не само добра помоћница и милостива благодјетелница, него и славна дјелатељица; зато сам се усудио (...) метнути вас међу скупитеље пренумераната..." Глигорије Јакшић објавио је 1815. године песму "Пјесн Сави Арсичу и Г. Еустахији, јако до ниње первој списатељици сербској". Њену песму "Слово надгробноје" унео је у "Антологију старије српске поезије" Младен Лесковац.