Izvor: Objava, 14.Feb.2019, 15:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЗБОР У ОРАШЦУ

Непосредни узрок Првог српског устанка (1804-1813) била су насиља четворице јаничарских вођа - дахија. Пошто су убили београдског везира Хаџи Мустафа-пашу, завели су у Београдском пашалуку владавину страха, пљачке и терора (1801-1804). Сеча кнезова почетком 1804. убрзала је буну против дахија. Бежећи од џелата, виђенији Срби су се склањали у шуме, проналазили једни друге и на своју страну привлачили хајдуке, који су у то доба године били на зимовању код јатака. Тако су се састали Ђорђе Петровић Карађорђе, Станоје Главаш, Јанко Катић, Васа Чарапић, Вуле Коларац и још неколико одважних бегунаца и договорили да живи не излазе пред Турке већ да се бију са њима. Овако су размишљали и други бегунци. Попут Карађорђеве и Главашеве групе, народ у Шумадији је, у самоодбрани, почео пружати оружани отпор палећи турске ханове и убијајући Турке по селима. После првих успеха, на Сретење, 14. фебруара 1804. године, у Орашцу, изнад Марићевића јаруге, окупило се четири до пет стотина одбеглих народних првака и осталих завереника. Поред Шумадинаца дошло је и нешто људи из Београдске и околних нахија. Најпознатији су били: Карађорђе, буковички прота Атанасије Антонијевић, Станоје Главаш, Вуле Коларац, Милосав Лаповац, Ђурђић из Вишевца, Јован Крстовић, Алекса Ђукић, Арсеније Лома, Танаско Рајић, Јанићије Ђурић, нахијски кнез Теодосије Марићевић (у чијем је поседу била поменута јаруга), орашачки кнез Марко Савић, кнез Алекса Јовановић, из Кораћице кнез Вићентије Петровић, тополски кнез Матеја Јовичић, јагњилски кнез Михаило Баџак, браћа Јанко и Марко Катић из Рогаче, Васа Чарапић, Алекса Јаковљевић, Матија Каратошић из Копљара и Милутин Гарашанин.

На збору је пала одлука о дизању устанка. За вођу је најпре предлаган чувени хајдучки харамбаша Станоје Главаш. Али, он је то одбио с образложењем да народ неће поћи за хајдуком. Затим је предложен кнез Теодосије Марићевић, али је и он одбио, образлажући како он као нахијски кнез не може бити старешина хајдучких чета. (Стварни разлог Теодосијева одбијања био је тај што он није веровао у успех буне.) Вођство је затим понуђено Карађорђу који се већ тада наметао угледом, чврстим ставом и искуством у ратовању. Он се изговарао да је преке нарави а кад је скуп углас повикао: "Такав нам и треба", прихватио се старешинства и упозорио да ће бити строг и немилосрдан према сваком ко почини издају.

По избору вође устаници су пред буковичким протом Атанасијем положили заклетву, а затим су на све стране, у све крајеве Пашалука, упућени позиви да се диже буна. Буна на дахије је већ следеће године прерасла у устанак против султанове власти и рат за коначно ослобођење Србије.