Izvor: Objava, 19.Jul.2018, 09:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СТЕФАН ЛАЗАРЕВИЋ

Српски кнез и деспот од 1389-1427. Син кнеза Лазара, рођен у Крушевцу 1377. године. Почео је да влада као кнез после Косовске битке (1389) уз помоћ своје мајке, кнегиње Милице. Постао је вазал турског султана Бајазита I. То је Србији у том тренутку било једино могуће решење: са севера прети опасност од Угарске, унутар земље борбе око превласти преосталих феудалаца. Године 1393. кнез Стефан Лазаревић узео је власт у Србији. Припадао је групи најобразованијих људи свога времена у Европи. Улаже огромне напоре да обнови опустошену земљу, али је своју политику морао да потчини султановој вољи и, као вазал, учествује у његовим ратовима. Није учествовао у освајању Грчке, али када су Турци предузели поход у Влашку против војводе Јована Мирче, Стефан уз краља Марка и Константина Дејановића учествује у бици на Ровинама 1395. године. У бици код Никопоља 1396. Стефан учествује са својим одредом и знатно доприноси султановој победи.

Битка код Ангоре 28. јула 1402. и турски пораз тесно су повезани са унутрашњим сукобима у Османском царству. После заробљавања Бајазита само је остао европски део царства нетакнут. Азијски део царства био је у расулу. Султан Сулејман, као наследник престола, покушава да бар у европском делу осигура власт и припреми се за даљу борбу. У бици код Ангоре учествују као вазали Стефан и Вук Лазаревић, Ђурађ и Гргур Бранковић. По повратку, са својим трупама, Стефан је у Цариграду од византијског цара свечано дочекан и добија титулу деспота (1402). Настављају се врло јаке борбе око власти у Србији, у којима учествују готово сви чланови владарског дома. Тај моменат и заједничка опасност од Турака 1403. приближавају Стефана и угарског краља Жигмунда.

Деспот Стефан узео је Београд за своју престоницу и уложио велике напоре да се град обнови и развије. Обновљени Београд представљао је јаку тврђаву са двоструким зидинама и пет утврђених кула, од којих су три биле на брду, а две на Дунаву. Између ове две куле налазило се ланцима затворено пристаниште. Град је бранила артиљерија и најамничка војска. Изван града налазило се предграђе у коме су живели трговци и занатлије. Деспот је у Београду подигао цркву и болницу и настојао да што већи број Срба из читаве земље ту насели. Борбе око поделе земље између Деспота Стефана и брата му Вука у пуној снази избијају нарочито после смрти кнегиње Милице 1405. године. У ту борбу мешају се и Турци и настаје изузетно велика пљачка српских земаља. Деспотовина је доведена у ситуацију да поново прихвати неке од вазалских обавеза: плаћање данка и слање помоћних трупа. Но, наредних петнаестак година успела је да обезбеди миран развитак. Године честих ратова изузетно неповољно се одражавају на основну привредну грану српског феудалног друштва - пољопривреду. Сточарство је претрпело знатно мање штете. Рударство у Србији крајем XIV века и почетком XV века доживљава невиђени процват. Обезбеђује се преко њега изузетно добра материјална основа за наставак борбе у очувању самосталности. Напоредо са рударством цветала је и трговина. Ничу нови тргови и градови, а најразвијенији су били у рударским центрима. До краја живота, деспот Стефан је успео да Србију знатно обнови, привредно, војнички и политички оснажи. Умро је у Црквинама 19. јула 1427. године.