Izvor: Blic, 10.Okt.2009, 17:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zrenjanin grad propalih privatizacija
Zrenjanin - U Srednjobanatskom okrugu prodato je 61 preduzeće, a Zrenjanin bi kao grad mogao poslužiti kao primer loših privatizacija kojih je u ovom delu Banata zabeleženo više od deset. To, naravno, ne znači i da su sve ostale uspešne. Jedan od drastičnih primera loše privatizacije koja je zahvaljujući upornosti i borbi radnika ipak poništena jeste zrenjaninska "Jugoremedija".
Septembra 2002. godine 41,93 odsto kapitala ove firme kupio je niški biznismen >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Jovica Stefanović Nini, odnosno "Jaka 80", a fabrika je potom dokapitalizovana, tako da je "Jaka 80" postala većinski vlasnik sa 61,02 procenta kapitala. Fabrika je na kraju vraćena radnicima, a ovih dana je započeta proizvodnja u rekonstruisanom pogonu u šta je uloženo 10 miliona evra. Ova fabrika lekova ponovo će se naći na tenderu, ali generalni direktor, nekadašnji radnički lider Zdravko Deurić kaže da će ovog puta biti izuzetno obazrivi prilikom prodaje kako im se ne bi ponovila ista priča.
Zbog neuspešnih privatizacija propale su skoro sve zrenjaninske fabrike tekstila. Fabriku šešira u stečaju prošle godine je kupila neposrednom pogodbom za 59 miliona dinara novosadska firma "Telix", ali proizvodnje nema čak ni u nagoveštajima.
U tu grupu mogla bi se svrstati i Fabrika tepiha, jer ni u njoj proizvodnje nema iako je ruski biznismen Vladimir Antonov koji je firmu 2007. godine kupio za 1,5 miliona dinara, najavljivao da za tepihe već postoji zainteresovano tržište.
Privatizacija BEK-a i "Šinvoza" je posebna priča. One već odavno važe za propale i pored toga što je i u jednoj i u drugoj započeto sprovođenje plana reorganizacije, ma šta to u praksi značilo.
Slično je i u zrenjaninskom IPOK-u, industriji prerađevina od kukuruza. Fabrika je privatizovana, na sreću - bankrota nije bilo, već je stečaj obustavljen avgusta 2009. godine. Međutim, radnici tvrde da ovde proizvodnje više nema nego što ima, a da je finansijska situacija loša pokazuju i podaci Narodne banke Srbije. Da li će i zrenjaninska skrobara doživeti sudbinu ostalih propalih fabrika pokazaće vreme.
U priči o spornim zrenjaninskim privatizacijama ne treba izostaviti ni "Naftagas montažu" čijih je 51 odsto državnog kapitala prodato mađarsko-srpskoj firmi aprila 2007. za 4,1 milion dinara po "minimalnoj ceni", ali bez ikakvih obaveza većinskog vlasnika prema radnicima koji su trenutno bez statusa i primanja, a jedine prihode preduzeće ima od rentiranja poslovnog prostora.
Inače, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja nedavno je pokrenulo proces likvidacije za tri i stečaja za 11 srednjobanatskih preduzeća za koja je utvrđeno da nemaju perspektivu za dalje poslovanje i za koja je iz Agencije za privatizaciju rečeno da postoje samo na papiru, da su im računi blokirani, da firme imaju jednog ili nijednog zaposlenog i da plate i doprinosi nisu isplaćivani od dve do 14 godina.
Tako je zahtev za pokretanje stečaja zatražen i za zrenjaninsku fabriku čarapa "Udarnik" sa 168 radnika, gde plate nisu isplaćivane od 1. januara ove godine, a osim toga, ostali su neizmireni doprinosi i porezi čak od aprila 2005. godine. Ova fabrika je u većinskom vlasništvu države, pa je Agencija u nekoliko navrata nudila čaraparu na prodaju. Međutim, zainteresovanih kupaca nije bilo.
Još jedna od fabrika u kojima država poseduje kapital, a u kojoj proizvodnje nema od 2006. godine, jeste i zrenjaninska pivara čiji je većinski vlasnik 2003. postao Momčilo Rajić, odnosno njegova firma "Pan bir" kupivši 51 odsto akcija. Za razliku od njih, zrenjaninska Fabrika šećera nije uspela da pronađe novog kupca čak ni posle nekoliko pokušaja, pa je na predlog Fonda za razvoj Srbije juna ove godine pokrenut stečaj.
I dok radnici, ali i predstavnici sindikata u gradu krivca za ovakvu situaciju dobrim delom vide u čelnicima lokalne samouprave, ali i državi, ekonomski stručnjaci ne dele to mišljenje.
Dalibor Bubnjević, ekonomski analitičar, kaže da je još u studiji "Banatska ekonomska eksplozija" ukazao na to da je privatizacija u Zrenjaninu bila više nego neuspešna, jer nije postignut primarni cilj - poboljšanje ekonomskih rezultata.
- Zrenjanin preživljava tranziciju samo zahvaljujući pokretanju proizvodnje u industrijskim zonama i gradskim privrednicima koji su razvili sopstveni uspešni biznis ("Gomex", "Impel", "Jovanović") - objašnjava Bubnjević, napominjući da je država morala više da vodi računa kome poverava fabrike.
Branislav Markuš, član Gradskog veća za transformaciju privrede, kaže da je za brojne neuspešne privatizacije kriv onaj ko je preduzeća prodavao.
- Za to je odgovorna država, ali i Agencija za privatizaciju jer je razmišljala samo o tome kako da proda. Dolazim iz "Jugoremedije" koja može poslužiti kao primer. Znalo se da je Nini na poternici Interpola, ali su mu ipak prodali fabriku. Nije se razmišljalo o poreklu novca niti o tome ko su kupci - kaže Markuš.
Molnar: Mnogo žrtava tranzicije
Mr Dejan Molnar, saradnik Ekonomskog fakulteta u Beogradu, kaže da je mnogo žrtava tranzicije.
- Privatizacija u velikim preduzećima nije dala pozitivne efekte kojima smo se svi tako snažno nadali. Proizvodnja nije revitalizovana, a najčešće trpe radnici. I kao što nam je trebalo 50 godina da shvatimo da privredni sistem koji smo određivali kao socijalistički nije bio održiv, slično se ponašamo i danas kada se suočavamo sa pomenutim tranzicionim gubitnicima. Nije dobro da preduzeća idu u stečaj, ali ako zaista ne mogu da opstanu na tržištu, odnosno ukoliko ne mogu da pokrenu poslovnu aktivnost i obezbede radna mesta, onda je jako bitno da mi to što pre shvatimo i da preduzmemo sve što je moguće da štetu svedemo na minimum - kaže Molnar.
