Izvor: Politika, 16.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žetva po mrazu u Belom Blatu
Trska je odličan toplotni i zvučni izolator, a pored toga što je trajna štiti od radijacije koja prouzrokuje i teške bolesti
Belo Blato – Selo je udaljeno dvadesetak kilometara od Zrenjanina, smešteno u ritovima između priobalja reka Tise i Begeja. To područje je pogodno za rast samonikle trske koja se ovde seče i prerađuje već decenijama i u najvećem delu izvozi na zapadna tržišta. Trska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se žanje u specifičnim zimskim uslovima, posao žetelaca je izuzetno težak, ali, ipak, meštani godinama na ovaj način ostvaruju prihode.
Trska se žanje zimi zato što je tada sazrela i može joj se prići jer su močvare gde raste zaleđene. Žeteoce ograničavaju i niske temperature zbog čega su biljke ovlažene i zaleđene injem.
Tek poslednjih godina retki su počeli da koriste prilagođene kosačice – neku vrstu kombajna. Najčešće, međutim, radnici trsku seku ručno, uz pomoć alata koji liči na nešto između mača i srpa, a zovu ga đalaska. Vezuju je u snopove i prevoze do radionica za preradu. Za skidanje trske uglavnom se angažuju nadničari. Ove sezone se jedan snop požnjevene trske plaća od 35 do 40 dinara a dnevno se najčešće poseče četrdesetak snopova. Mada, kako priča Beloblaćanin Robert Špeiers, iskusniji mogu biti i mnogo produktivniji.
– Moglo bi se poseći i duplo više, ali taj tempo se ne može održavati duže vreme – objašnjava dok novinarima demonstrira seču.
Belo Blato ima oko 1500 stanovnika, a svojevremeno je bar sedamdeset odsto radno sposobnih na neki način bilo vezano za žetvu i obradu biljke koja prekriva okolne močvarne predele. Uoči kriznih godina, kada se prerada odvijala u tada jedinoj trskari poljoprivredne zadruge „Jedinstvo”, izvozilo se i po dva miliona kvadratnih metara trščanih ploča.Već devedesetih prošlog veka, nakon pojave krize i ograničenja u izvozu,skromna fabrika stagnira i proizvodnja je počela da se smanjuje. Ponovo su je pokrenuli Holanđani, čijim dolaskom su za žetvu uvedene i mašine, ali su se i oni povukli zbog blokada i otežanog plasmana na inostrano tržiše.
U međuvremenu su nicale privatne trskare u kojima su vlasnici počinjali s jednom ili dve mašine.
– Trska je zahvalna biljka i sve se više ceni kao prirodni ekološki građevinski materijal koji na Zapadu ima široku primenu. Ona je odličan toplotni i zvučni izolator, a pored toga što je trajna štiti od radijacije koja prouzrokuje i teške bolesti – kaže Mirko Goda, vlasnik firme „Jugotrska”. Ovo malo preduzeće Mirko je držao zajedno sa bratom, a nasledili su ga od oca. Otac je iskustvo stekao u zadružnoj trskari, a onda je u Bezdanu 1990. kupio dve mašine i počeo da radi sam. Sada braća rade svaki za sebe, a u selu ima još nekoliko ovakvih firmi.
Samo iz Mirkove trskare danas na tržište ode oko 100.000 kvadrata trščanih ploča godišnje.Posao ne stagnira ni sada kada se pojavila svetska ekonomska kriza. Seča trske za njega je tek počela i od planiranih 15.000 snopova on je dopremio tek petinu.
Đ. Đukić
[objavljeno: 17/01/2009]
