Izvor: Politika, 31.Jul.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost kao predskazanje
Veliki umetnici su, uz pomoć svoje fantastične moći opažanja sveta i života, često uspevali da „predvide” buduće događaje; u stvari da otkriju ono što prosečan čovek ne vidi
Stvarnost je čudnija od fikcije, to je odavno poznato, ali kako dolazi do togada književno domišljanje izađe iz uskih okvira reči i prožme stvarnost, ili je čak predvidi? To se ovih dana dogodilo sa čudesnim likom doktora Dabića, koji je u svojoj knjizi „Prvi, drugi, treći čovek” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (izdavač „Agora”, Zrenjanin) opisala Mirjana Đurđević, objavivši je 2006. godine.
Dok je čitav svet, neupućen u tajne Državne bezbednosti ili pak nedovoljno maštovit da pronikne u skrovište haškog optuženika Radovana Karadžića, ona ga je kao doktora i nadrilekara Švarca, koji se poput senke slobodno kreće, „videla” i opisala.
O Karadžiću su ispredane mnoge legende, Amerikanci su stigli da naprave i veoma loš film o lovu na njega („The hunting party” iz 2007, sa Ričardom Girom u glavnoj ulozi), ali niko, osim Đurđevićeve, nije pomislio ono što je najbliže zdravom razumu, a samim tim i istini – da bi Karadžić mogao da iskoristi svoje iskustvo psihijatrai inteligenciju kako bi izbegao haški sud.
Ali, lako je mudrovati, kada se jedna beogradska spisateljica toga već dosetila. Dabić je transformisan u Karadžića, da bi poneo neumitan teret istorijskog poslanstva, a cela situacija nametnulaje staro pitanje: da li pisci, režiseri, umetnici uopšte, mogu da predvide stvarnost?
Naravno da mogu.
Kako dolazi do toga? U teoriji književnosti postoji termin „horizont očekivanja”, koji jako lepo objašnjava fenomen nastanka dela koje prevazilazi trenutno stanje u umetnosti, zadire u budućnost, i stilom, ili čudesnom vizijom, osvetljava godine koje su tek pred nama. Nije obavezno da veliki umetnik to uradi, ali kada se to desi, nastaje remek-delo. Jevgenij Zamjatin u svom romanu „Mi”, Džordž Orvel u „1984”, Žil Vern u mnogim delima i Oldouz Haksli u „Vrlom novom svetu” samo su neki od tih umetnika.
Međutim, najčešći razlog nastajanja remek-dela, poput pomenutih, nije „vidovitost” nego jednostavno fantastična sposobnost opažanja, što, uostalom, jednog umetnika i čini velikim. To je uradio Džordž Orvel, u svom romanu „1984”. On nije predviđao budućnost, ali je uspešno razotkrio, do tada skriveno, funkcionisanje Staljinove države.Orvelje znao za čudo televizije ali, svakako, nije znao za internet. Danas, vrlo jednostavnim programima, svaka država, u maniru Velikog brata, može da proveri svaku reč koja je poslata u virtuelni prostor. U prilog tome govori i autentično svedočenje Milića Ivkovića, montažera u produkcijskoj kući „Tajm kod”, koji je doživeo gotovo parapsihološko iskustvo.
– Sedeo sam kod kuće, bio sam na internetu, kada mi je stiglo upozorenje na monitoru: „Vaš kompjuter je potpuno nezaštićen”. Nasmejao sam se, a onda je usledila još jedna poruka: „Želite li dokaz?” Tada su se, sama od sebe, otvorila vratanca na dividi plejeru. Dakle, neko je, iz daljine od, recimo, 10.000 kilometara, bukvalno fizički, putem virtuelnog prostora, pritisnuo dugme na mom kućnom kompjuteru. Hteli su da mi ponude da kupim neki program protiv virusa. Prestravio sam se, svedoči Milić.
Žil Vern je bio ismejan kada je 1870. godine objavio „Dvadeset hiljada milja pod morem” zato što je pretpostavio da bi neko mogao da napravi gvozdeno čudo koje će ploviti u nedirnutim dubinama mora. Mornarima koji su kasnije, u Prvom svetskom ratu, ginuli u podmornicama i bitkama ispod mora, njegova ideja sigurno nije bila smešna.
Primera radi, Leonardo je nacrtao helikopter, možda najsavršeniju letelicu, koji se znatno kasnije proslavio u stotinama američkih filmova o ratu u Vijetnamu. Veliki Leonardo, jasno, ne može biti kriv što je njegova naprava često zloupotrebljena. Malo kome danas prvo padne na pamet da helikoptermože najbolje da posluži za spasavanje života. Volter je lepo primetio da je istorija registar zločina i nesreća.
Vratimo se na „horizont očekivanja”. Platon je, prezirući umetnost, konstatovao da je ona samo „mimezis mimezisa”, imitacija života. Trebalo je da se rodi Džejms Džojs, autor „Uliksa”, koji će tu ideju postaviti na vrhunac umetničkog stvaralaštva, uspešno prkoseći velikom Grku, spuštajući Homerovu Odiseju među obične, „male” ljude. Ovaj primer je važan zbog toga što je glavni lik u Džojsovom romanu, Leopold Blum– reklamni agent. Modernim jezikom rečeno, pi ar, publicista, stručnjak za marketing. Moderni Odisej, antiheroj, jedan od hiljada koje viđamo svakog dana.
Zanimljiv je i neverovatni, frenetični završetak tog romana, koji bukvalno prenosi misli jedne sluđene žene, Blumove supruge Moli. U Blumovoj ženi, zašto da ne, krije se i zametak Keri Bredšo, čuvene junakinje neizbežne serije „Seks i grad”, doduše stilski znatno prizemniji.
I u filozofiji postoje primeri dalekovidih autora. Evo šta piše Raul Vanegem, belgijski pisac i filozof:
– Društvo obilja je društvo voajera. Svakome svoj kaleidoskop: neznatno pomeranje prstiju dovoljno je da se slika promeni. Ne možete da izgubite:dva frižidera, jedna „Dijana”, TV aparat, unapređenje, ubijanje vremena... A onda počinje da nas obuzima dosada od konzumiranja tih slika... – beleži Raul Vanegem.
Zvuči kao gnevni kolumnista neke novine iz 21. veka, međutim on je to zabeležio 1967. godine, kao član Situacionističke internacionale, opskurne grupe koja je pokrenula studentsko-radničku pobunu 1968. godine. U isto vreme, o bolesti potrošačkog društva u kojem vrlo aktuelno živimo, govorio je i Luj Ferdinand Selin, jedan od najvećih prokletih pisaca 20. veka.
Više se niko ne čudi filmovima o automobilima koji imaju vazdušne jastuke umesto točkova, kompjuterima koji imaju ljudski razum, svemirskim brodovima iz Zvezdanih staza, i tako dalje. Samo se čeka da i to postane stvarnost. Možda je tajna upravo u tome što je stvarnost čudnija od fikcije jer, nema te uvrnute ideje koja kad-tad neće postati realnost. Ili se već događa, samo je treba primetiti.
Pitajte doktora Dabića, ili autorku njegove „biografije”. Ili čoveka koji je prvi put pisao o humanom, divnom automobilu na solarni pogon. On je to video odavno, samo čeka da iscrpimo izvore nafte i završimo sve ratove koji se vode oko „crnog zlata”.
Stanko Stamenković
[objavljeno: 01/08/2008.]
