Izvor: Politika, 02.Nov.2015, 19:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spretne ruke zanat čuvaju od zaborava
Pošto je ostala bez posla, Kikinđanka Branislava Ševo ispekla korparski zanat od koga danas živi
Kikinda – Pošto je sa trideset godina staža ostala bez posla, Kikinđanka Branislava Ševo našla se u nedoumici – šta dalje. Prvo je dobila otkaz u jednoj trgovinskoj firmi, potom je radila u kikindskoj mlekari, kasnije preseljenoj u Zrenjanin, gde je svakodnevno putovala na posao. Ugovor na određeno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vreme zamenjen je stalnim zaposlenjem, ali je radost bila kratkog daha: mesec dana kasnije proglašena je tehnološkim viškom.
– Predlog da počnem da pletem predmete od pruća stigao je od jednog iskusnog majstora. Pomislila sam, ipak je to drvo, ja sam žensko, nikada to nisam radila, kako ću? Ali, odlučila sam da pokušam i pre dve godine počela da učim – priča 51-godišnja Kikinđanka.
Upornost i želja da ispeče zanat su prevladali. Danas vešto prepliće pruće, praveći cegere za pijacu, hlebare, balone, stolice, korpe, razne predmete po porudžbini i zamisli mušterija. Uz lep izgled, ove predmete krasi i postojanost. Traju decenijama, i po pola veka, ali njihova izrada zahteva niz sati efektivnog rada koji počinje pripremom šibe za pletenje, što je pola posla. Vrba se teško nabavlja jer je nema dovoljno, a prošle godine je bila lošeg kvaliteta, ukazuje naša sagovornica.
– Priprema podrazumeva da se pruće prvo kuva, to traje i po 12 sati, a potom se ljušti kora, svaki štap posebno, i to je najteži deo posla. Pred pletenje se ponovo potopi, a onda cepa na tračice i plete. Na kraju se izrađeni predmet sumporiše i lakira. Zimsko vreme je zatišje za korpare, jer kada se prut potopi, potrebna mu je optimalna temperatura, u suprotnom puca – odaje nam Branislava tajne korparstva.
U kikindskoj opštini, ona je jedina koja ovaj stari zanat čuva od zaborava. Državnim sredstvima za samozapošljavanje otvorila je zanatsku radnju i sada joj je želja da nekome prenese znanje. Kandidata, za sada, nema. Deca joj pomognu kada su u prilici.
– Zavolela sam ovaj zanat, stalo mi je da opstane – osmehuje se naša sagovornica, pokazujući nam svoju radionicu od koje, za sada, zarađuje veoma skromno. Nakon što kupi materijal, plati dažbine državi, jedva da išta novca pretekne. – Lakše je kad je više ljudi uključeno u posao. Ja radim sama. Ovo novca što mi ostane je, da ne kažem, katastrofa. Ipak, verujem da će biti bolje, ne nameravam da odustanem – odlučna je vredna Kikinđanka koja ističe da još uvek uči i iznalazi nove izazove kojima će usavršiti svoju veštinu. Najveći deo dana provodi u radionici.
– Deca se šale, pa kad u dva noću izađem iz radionice kažu mi mama, nemoj ni spavati, šta ima da spavaš. Ali to je takav posao, dok ga ne završiš ne možeš da prekineš. Pogotovo kad radim nešto novo.
Stari zanati su svuda odavno izgubili bitku protiv novih tehnologija. Iako je sve više onih koji se, u potrazi za zaradom, okreću zaboravljenim veštinama, praksa pokazuje da većina odustane ili završi u sivoj zoni.
U kikindskom Udruženju preduzetnica „Artesa” ukazuju da je opstanak starih zanata na tržištu veoma težak i pored toga što su nameti za tu kategoriju delatnosti manji. – Promet opada zbog slabe platežne moći građana. Mnoge zanatlije počnu sa radom, registruju delatnost, ali potom odustanu ili nastave sa radom, ali na crno. Mnogi zanati su se u potpunosti preselili u sivu zonu – navodi Svetlana Kozić, članica upravnog odbora udruženja.
Branislava se nada da će biti izuzetak od ovog pravila. U to je uverava sve veći broj sugrađanki koje pazar sa pijace žele da ponesu baš u korpi koja je delo njenih neumornih ruku.
