Izvor: Politika, 13.Jun.2015, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Roman sa deset zglobova za čitanje u jednom dahu
Priča je modernizovana verzija jedne od Šeherezadinih bajki: da bi našla svog izgubljenog dragana, devojka se prerušava u muškarca, i kad ga pronađe, ona se i dalje ponaša kao muškarac...
Izdavačka kuća „Agora” iz Zrenjanina objavila je novi roman Milisava Savića (1945), o kojem se mnogo priča ovih dana. Roman nosi naslov: „La sans pareille” (ljubavni roman sa dodacima). La sans pareille – tako >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su zvali Simonetu Vespuči, u značenju: neuporediva, bez premca, najlepša. Posle „Prolećnog putovanja Toskanom”, s deset putopisa, sledi deset priča, zatim deset crnih priča, deset snova, deset eseja, deset piščevih beleški, deset pisama, deset završetaka romana, i na kraju sto fusnota i sto jedinica u indeksu imena, datuma i pojmova, što je, opet, 10 x 10. Pokušao je, objašnjava autor, da napiše priču o čistoj ljubavi, ljubavi bez interesa. Ona je moguća, tvrdi, ako se ne zna pravi identitet drugog, voljenog.Radnja romana dešava se između 1994. i 1999.Milisav Savić je nedavno dobio nagradu „Grigorije Božović”, koju dodeljuje Kulturni centar „Stari Kolašin”.
Šta savetujete čitaocu: kako da čita ovaj roman s deset zglobova?
Može se čitati normalno, od početka do kraja. Čitalac koji zna Toskanu i delo Miloša Crnjanskog ne mora ni da se osvrće na fusnote i indeks, u kojima može naći rešenje nekih tobožnjih zagonetki.
Roman je pisan za nestrpljive, ali i strpljive čitaoce, kojima je ponuđen čitav niz dodataka. Koji su Vam čitaoci draži?
Knjigu je pročitalo nekoliko mojih prijatelja. Jedni kažu u dahu, drugi su stali posle pedesetak stranica, vele, u šali, da roman prevazilazi njihove mogućnosti. Ne znam ko su od njih strpljivi, a ko nestrpljivi. Stern je govorio da bi se ubio ako bi njegov čitalac prozreo šta će napisati na sledećoj strani.
Da li je pripovedaču – na putovanju kroz Toskanu – vodič Miloš Crnjanski?
Pa ko bi bio drugi? Niko lepše o Toskani i Italiji nije pisao od Crnjanskog. U „Hiperborejcima” Crnjanski usred Rima s oduševljenjem priča o predelima Severnog pola... Svojim neodmerenim veličanjem leda i snega, on namerno provocira svoje sagovornike da hvale Italiju do nebesa. Što je i želeo. Italija je za Crnjanskog bila velika ljubav. Druga domovina.
Kroz roman se vija Bokačov duh, ali i duhovi nekih naših pisca: Branka Miljkovića i Petra Džadžića, recimo?
Ne može se pričati ljubavna priča u Toskani, a da se zaobiđe Bokačo. Majstor nad majstorima priče. Otkud Miljković i Džadžić? U pričama moje misteriozne i neobične junakinje –dve se mogu vezati za naše pisce.Prva je o lepoj profesorici srpskog jezika koja je, po Brankovoj smrti, došla da živi u Novi Pazar, umišljajući da je ona kriva što se pesnik, zbog neuzvraćene ljubavi, ubio. Druga je preuzeta iz Džadžićeve knjige „Homo balcanicus, homo heroicus”, koja odlično odslikava sve protivrečnosti balkanskog mentaliteta.
Da li je gej veza između Plavokosog (koji postaje Plavokosa) i Hasana Prtinca – uslov modernog evropskog romana?
Ja, kao vlasnik romana, mislim da je Plavokosi, ipak, Plavokosa. Za pripovedača ne odgovaram. Moj roman vrvi od aluzija (intertekstulanosti) na velika dela svetske književnosti. I ja to nisam krio. Ako neki misle da je čitanje neka vrsta odgonetanja, ja sam u fusnotima dao rešenje tih zagonetki. Ali za pomenutu gej priču nisam. Moja priča je modernizovana verzija jedne od Šeherezadinih bajki: da bi našla svog izgubljenog dragana, devojka se prerušava u muškarca, i kad ga pronađe, ona se i dalje ponaša kao muškarac... Da bi tek u krevetu otkrila da je žena. Sličnu gej priču ima i Kazanova.Jedan ugledni kritičar rekao mi je (ako ga je držati za reč) da je moj roman zaista evropski („ima šanse da bude preveden”), ali ne zbog navodne gej priče.
Dobra ljubavna priča, kaže se u romanu, jeste ona koja može da se ispriča za jedno veče. Da li je dobar ljubavni roman onaj koji može da se pročita za jednu noć?
Svakako. U čitanju se žuri ka kraju. I obično se tada brišu suze, bilo da se roman srećno ili tragično završava. I moj roman se može pročitati za noć, pod uslovom da se pročitaju prvo i sedmo poglavlje. Ostala poglavlja uglavnom objašnjavaju i usložnjavaju tu priču – šećerlamu.
Junak romana je i Kazanova, koji je smatrao da se svet deli na pametne i budale, i da pametni mogu da varaju budale?
Kazanova je smatrao sebe filozofom i strašno se naljutio na Voltera koji u njemu nije video velikog mislioca. On je samo pragmatizovao ideje Platona, pa i Voltera. Ne sanjajući da će doći vreme da će budale, čitaj mangupi, varati pametne. Valjda se zbog toga i danas Kazanova drži za najvećeg svetskog ljubavnika, a ne za izvanrednog pisca.
Jedan od junaka veli da „komunističko vreme uopšte nije bilo loše”, u odnosu na ono „koje će tek doći”. Pripovedač se s ovom ocenom, očigledno, slaže?
Pripovedač da, ali on u romanu nije Milisav Savić.
Govorite o trgovini u najnovijem ratu, kada su Srbi prodavali oružje muslimanima i Hrvatima, koje su oni, naravno, koristili protiv Srba?
Nisu samo Srbi, i drugi su i te kako trgovali. Ali mene zaista taj rat u romanu mnogo ne zanima. Zanimaju me ljudske metamorfoze, i zato je mojim junacima Ovidije najdraži pisac.
U „Piščevim beleškama”, pripovedač otkriva tajne iz svoje stvaralačke radionice. Da li time uništavate magiju pripovedanja?
Bože sačuvaj! Zašto ne bi postojala magija autopoetičkih komentara? Ugledni kritičar tvrdi da je moj „Mali glosar kreativnog pisanja”, inače esejistička knjiga, zavodljiviji od mog romana, veli da se čita kao prvorazredna proza.
Vas su doživljavali kao komunistu i kao antikomunistu, kao nacionalistu i mondijalistu, kao realistu i postmodernistu. Ko ste vi zapravo?
Mislite li da bi moje izjašnjavanje išta razjasnilo? Pirandelo, koji se više od drugih bavio temom identiteta, ima lepu priču u kojoj muž shvata da sopstvena žena u njemu vidi drugu osobu. Pokušava da joj objasni da to nije on, ali na kraju digne ruku od svega. Narcis je umro zato što je mislio da je lep, nesrećan što niko drugi ne primećuje njegovu lepotu.
Zoran Radisavljević
-----------------------------------------
Srbi – Amerikanci i Rusi
Tokom ratova, da bi se preživelo, muslimani su postajali Srbi i Hrvati, Jevreji – Srbi i Hrvati, a Srbi su se katoličili ili turčili. Ko smo mi, uopšte, danas? I vaš junak Hasan Prtinac je, ustvari, Srbin?
Hasan je lepo muslimansko ime, pozajmljeno do Meše Selimovića.Svim malim narodima ugrožen je identitet. U prošlosti to je bio verski i nacionalni, danas je to ideološki. Jedan moj prijatelj u šali kaže da bi danas pola Srba rado postali Amerikanci, a pola Rusi.
.jpg)
