Izvor: Politika, 24.Okt.2012, 14:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priroda oštećena pikselima
Kao žanr, pejzaž ponovo privlači pažnju. Jedan od mogućih razloga je to što je postao preeksploatisan i samim tim, na izvestan način, „istrošen”
Milica Milićević i Milan Bosnić poznatiji kao umetnički par diStruktura pokloniće sliku „Zrenjanin” Milošu Loliću ovogodišnjem dobitniku nagrade „Politike” za najbolju režiju na Bitefu, koja će Loliću biti uručena 30. oktobra u prostrijama naše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kuće.
Pod imenom diStruktura od 2005. godine. Sa kojim ste polaznim umetničkim konceptom tada startovali?
Tada nas je veoma zanimao odnos privatnog i javnog prostora, jer upravo ono što je bilo novo za nas bio je taj privatni, intimni prostor koji smo mi gradili i kao umetnici i saputnici u životu. Naš prvi zajednički rad bila je fotografija Missing Hill iz serije „Fejs tu fejs” nastala u Majdanpeku 2005. godine na kojoj smo preispitivali odnos ta dva prostora. Međutim, referiranje na Kaspara Fridriha Davida i zadivljujući prizor rudničkog kopa, ubrzo nas je naveo na razmišljanja o savremenom pejsažu, postindustrijskom, entropijskom pejsažu i problemima vizuelne prezentacije današnjeg okruženja.
Okosnicu vašeg stvaralaštva čini specifično viđenje pejzaža. Zašto pejzaž?
Ako bismo bili jošodređeniji, okosnica našeg rada je upravo pejzaž posle industrijske, tehnološke i digitalne revolucije ali i pitanje da li jedan takav pejsaž (savremeno okruženje) može da bude estetski element ili predmet kontemplacije. Odgovore tražimo na dva načina, gde bi prvi bio referiranje na ranije predstave pejsaža i žanrove kao što su pastoralni, piktoreskni, uzvišeni...
Dok drugi način postižemo naglašavanjem tehnoloških dostignuća koja utiču na percepciju savremenog čoveka.
Kao žanr, pejzaž u poslednje vreme ponovo privlači pažnju. Jedan od mogućih razloga je to što je postao preeksploatisan i samim tim, na izvestan način, „istrošen”. Drugi razlog može biti činjenica da ne možemo više probleme prirode uzimati zdravo za gotovo. U svakom slučaju tom problemu moramo prići obazrivije i sa svesnijim stavom.
Pored uticaja industrijske i tehnološke revolucije na našu okolinu, danas imamo i digitalnu revoluciju koja je dovela do velikih promena u odnosima među ljudima , ali i u odnosu čoveka prema prirodi. Mislimo da je, u takvoj situaciji, umetnikov posao da uoči novonastale (poremećene?) veze i ponudi nove metafore koje će odraziti kompleksnost biološkog, tehničkog i socijalnog života i stvoriti novu, modernu i širu ideju prirode koja će odraziti savremeno postojanje.
U serijiradova „Licem u lice”(Fejs tu fejs), u raznim mestima širom sveta postavljali ste sebe spram datog pejzaža. Šta je to sučeljavanje preispitivalo?
Ciklus fotografija „Fejs tu fejs”doslovno replicira romantičarsku topografiju posmatrača koji je direktno konfrontiran sa uzvišenim i zadivljujućim scenama postindustrijskog pejzaža. U pitanju su i ruralni i urbani prostori kao i različiti ekološki problemi koji postaju objekti naše izolovane kontemplacije, pozivajući i posmatrača u galerijskom prostoru da se toj kontemplaciji pridruži. Iskustvo „postajanja delom prirode” je preuzeto iz tradicije romantičarskog pejzažnog slikarstva, posebno iz slika pejzaža Kaspara Fridriha Davida koje su ispunjavale usamljene figure beznačajne u odnosu na prirodu. Eksploatišući duh romantičarskih ideja, kao slika koja teži da predstavi lepotu i moć prirode, mi zapravo predstavljamo pejzaže oblikovane ljudskom aktivnošću i često baš brutalnom industrijskom eksploatacijom. Pitanje je da li takvi prizori mogu da budu predmet naše kontemplacije i možemo li im se diviti kao što su to radili umetnici 18. veka.
U svojim delima takođe upotrebljavate i digitalne slike pejzaža, odnosno inkorporirate ih u klasičnu sliku, crtež, fotografiju. Šta time postižete?
Predmet naših slika su takođe problemi vizuelnog predstavljanja današnjeg pejsaža, ali je naglasak na tehnološkim, pre svega digitalnim postignućima koji utiču na percepciju savremenog čoveka. Ne samo da se pejzaž dramatično promenio tokom proteklog veka, već i naše perceptivne navike i naš odnos prema okruženju takođe. Ove slike i crteži govore o indirektnom i posrednom pogledu na naše okruženje, to jesto kontemplaciji pejzaža koja je pod uticajem digitalnog pogleda na svet.
Zato što digitalna slika sve više zamenjuje neposredno iskustvo, posmatrač se danas suočava sa kompjuterski determinisanim pogledom na svet. Otuda upotreba digitalne sintakse, razvijene simultano sa sintaksom klasične slike. To su, zapravo, motivi „čiste” prirode koja je „oštećena” pikselima koji predstavljaju digitalnu sliku.
Bili ste ljubazni da nam ustupite sliku „Zrenjanin” kao poklon Milošu Loliću ovogodišnjem dobitniku nagrade „Politike” za najbolju režiju na Bitefu. Na slici vidimo jedan element koji možemo laički da opišemo kao „belu žvrljotinu”. Kako da razumemo ovaj „komentar”?
To je, takođe, kontemplacija pejzaža pod uticajem digitalnog iskustva. Digitalna slika, ili postfotografska kako je nazivaju teoretičari medija, više nije neposredna već samo prolazna. Takve slike, kako Vilem Fluser kaže, nisu dvodimenzionalne nego nula dimenzionalne i kao takva njom se može manipulisati. Ta „bela žvrljotina” je jedna takva nonšalantna i besciljna digitalna intervencija. Ovakvi radovi dozvoljavaju više interpretacija pa se tako ona može shvatiti i kao „greška” prirode ili greška (deformitet) u pejzažu. Slika je nastala 2011. godine po fotografiji iz okoline Zrenjanina gde smo boravili 2010. u umetničkoj koloniji Ečka.
Kako mladi umetnici mogu da probiju granice i ostvare prisustvo na internacionalnoj sceni budući da je diStruktura ostvarila zavidnu međunarodnu karijeru. Kako je to praktično izgledalo u vašem slučaju?
Postupak je prilično jednostavan. Dosta putujemo. Trudimo se da radimo i ponašamo profesionalno. Održavamo kontakte, povezujemo se sa kustosima i umetnicima koji imaju viziju umetnosti i života imanentnu našoj. Svaki trenutak koristimo da radimo, da puno radimo i pozivi za izložbe, bijenala, sajmove,.. krenu, sasvim prirodno.
Uskoro idete u Japan. Da li će japanski pejzaži biti jedna od tema nekog vašeg budućeg rada?
Probaćemo, biće teško. Japanski urbani pejzaž je umetnost već sam po sebi.
Marija Đorđević
objavljeno: 24.10.2012.
